Mama, teta nema masku

Istraživanja ukazuju da strah od zaraze može da izokrene naše psihološke odgovore na uobičajene situacije i da nas dovede do toga da se ponašamo na neočekivan način

Scena iz jednog beogradskog parka otvara mnoga, još neformulisana pitanja o uticaju pandemijskih strahova na naše psihičko stanje i zdravlje. Stazom ide mama i drži za ruku devojčicu od četiri, pet godina. Obe imaju uredno stavljene maske. U susret im nailazi žena bez maske. Devojčica se ukopa u mestu, sakrije se iza mame i vikne: „Mama, mama, teta nema masku!” Vidi joj se strah u širom otvorenim očima.

Naravno da teta bez maske krši propis i pokazuje neodgovornost prema okolini, ali s druge strane, na otvorenom je, gde nošenje maske (mnogi tvrde) nema naročitog efekta. Odgovorna mama zna da i deca mogu da se zaraze koronom i zato je zaštitila svoju devojčicu. I više od toga. Objasnila joj je da su ljudi bez maske opasni. Što nije sasvim netačno, ali ipak, nije li ovde granica malo pređena? Roditelji, često bez ikakve loše namere, svoje preterane strahove prenesu na decu i to ni pre pandemije nije bilo ništa neobično, mada uopšte nije naivno. To zna svako kome se stegne grlo pred važan nastup ili ne sme da leti avionom. Teško je proceniti da li će ova devojčica biti prvi slučaj straha od ljudi bez maske, ili će s nje sve spasti kad ovo čudo prođe, ili će možda ona zaista živeti u svetu u kome i neće biti ljudi bez maske? Teško je predvideti, ali sasvim sigurno, u trenutku dok ide parkom, ta devojčica svakako pokazuje veoma veliki strah.

Dok se jedni nerazumno junače, drugi strahom kontaminiraju i svoje najbliže. Kao i u svemu drugom, i ovde je najteže pronaći pravu meru

Izokrenute reakcije na uobičajene događaje

Strahovi su važan deo ljudske prirode, jer su tokom evolucije bili korisni za opstanak. S druge strane, pošto u travi koja šušti može da se krije lav, ali može i ukusna antilopa, i hrabrost je postala visoko vrednovana osobina u ljudskom rodu. I upravo na toj klackalici variraju naše reakcije na nevidljivog neprijatelja, kao da nisu protekli milenijumi od kad su naši preci osluškivali šuštanje u visokoj travi. Dok se jedni nerazumno junače, drugi, kao mama iz parka, strahom kontaminiraju i svoje najbliže. Kao i u svemu drugom, i ovde je najteže pronaći pravu meru.

Svojevremeno je jedan duhovit psihijatar objašnjavao da je „naravno, normalno ako redovno peremo ruke, ali ako ih peremo sto ili više puta dnevno, onda je to simptom”. Ali, to je bilo pre korone. Danas mi više ne znamo ni koliko je normalno prati ruke. Jer živimo u novom normalnom. Ipak, paralelno sa grozničavim traganjem za lekom ili vakcinom, obavljaju se i psihološka istraživanja koja ukazuju da strah od zaraze može „izokrenuti naše psihološke odgovore na uobičajene situacije i dovesti nas do toga da se ponašamo na neočekivan način”. Stalno bombardovanje strašnim vestima može rezultirati povišenom anksioznošću sa trenutnim uticajem na naše mentalno zdravlje.

Da li je „bihevioralni imunosistem” odgovoran za naše ponašanje u situacijama moguće zaraze

Zarazne bolesti – svakodnevica naših predaka

Profesor Mark Šeler sa Univerziteta Nova Kolumbija u Vankuveru ukazuje da su zarazne bolesti bile deo svakodnevice naših predaka i da smo mi, stoga, osim fizičkog imunosistema, stvorili i ono što on naziva „bihevioralni imunosistem”, odgovoran za naše ponašanje u situacijama moguće zaraze. Jedna od komponenti tog sistema je gađenje, koje nam pomaže da izbegnemo zagađenu hranu, a time i mogućnost zaraze. Međutim, taj odbrambeni sistem funkcioniše po principu „što je sigurno, sigurno je”, zbog čega često svoju moralnu osudu, oprez i strah usmeravamo na ono što nema nikakve veze sa konkretnom opasnošću. Šeler smatra da zbog toga naš odnos prema ljudima koji krše kulturne norme postaje stroži i nepopustljiviji, upravo ono što nam pokazuje i situacija iz parka.

Eksperiment profesora Šelera pokazao je i da, kada postoji pretnja od zaraze, ljudi teže da se priklone većini i da slede opšte mišljenje, istovremeno postajući manje borbeni u odbrani sopstvenog. Naš bihevioralni imunosistem ne samo da postaje stroži prema onima koji krše konvencije u našoj grupi, već čini da postajemo sumnjičavi prema strancima.

Profesor Šeler predlaže da uvek preispitamo koliko je naš stav zaista rezultat racionalnog rezonovanja, a koliko je možda oblikovan na osnovu drevnih odgovora naših predaka

Ipak, uticaj ovog drevnog mehanizma varira od pojedinca do pojedinca. Zato neki stručnjaci smatraju da nas očekuje relativno umeren pomak u opštem mišljenju i da neće doći do velike promene, a profesor Šeler predlaže da uvek preispitamo koliko je naš stav zaista rezultat racionalnog rezonovanja, a koliko je možda oblikovan na osnovu drevnih odgovora koje nosimo iz vremena kada su naši preci osluškivali šuštanje u visokoj travi.