Planeta je jedno veliko selo

Jutra se cakle kao ogledalca na medenom srcu, a Beograd miriše na cvet lipe, i dok se jutros isparkiravam u potpunom blaženstvu sopstvenih osećaja zadovoljnosti sobom i glavnim gradom, krenuše na „mene”, a to znači u suprotnom pravcu, desetak tamnoputih, a nasmejanih novopridošlih stanovnika naše zemlje, i to na biciklima.

Ukočih i stadoh, više od iznenađenja nego od straha ili panike. Nisam stigla ni da se naljutim, a već su široko nasmejanim licima šarmirali i mene i ostale učesnike u saobraćaju.

Jedno desetak nas je rukama, nogama i na nekoliko jezika pokušavalo da objasni da je ulica jednosmerna, da je po život opasno voziti ka kolima koja ti idu u susret i da ima nas koji neće stati kad im se ista slika pojavi pred očima.

Mi smo ih ispratili osmehom, sa olakšanjem, a oni sa vidljivim znacima zbunjenosti i nesporazuma.

U tom momentu nas je delio ogroman oblak nesporazuma, različitih navika, kulture i običaja.

Nepoznavanje različitosti je loše predskazanje u najavi i ja pomislih kako za te mlade ljude vožnja u suprotnom pravcu nije realna slika. Oni su videli nekolicinu ljudi koji im mašu, mlate rukama u njihovom pravcu i kao u crtanom filmu komuniciraju sa njima.

Ko zna? Možda su zvali odmah kući i javili da u Beogradu, kad voziš bicikl, svi stanu i mašu ti.

Možda je sve ovo što nas je snašlo na celom svetu samo jedan veliki nesporazum.

Taman za danas jedan specijalitet – tikka masala – uz italijanske šansone, da nas podseti da je planeta jedno veliko selo, a mi svi njeni stanovnici.