Kad vas vežbanje razboli

Nekim ljudima je posle fizičkog napora potrebno nekoliko sati da se odmore. Međutim, ima onih koji se nekoliko sati kasnije – razbole. Kod njih se javljaju iscrpljenost, duboki bolovi u mišićima, „magla u glavi”, glavobolja ili osećaj kao da imaju grip, a oporavak može trajati danima. Ta stanja imaju čudna imena, pa ih je važno upamtiti: post-exertional malaise – PEM, odnosno post-exertional symptom exacerbation – PESE.

Nedavno mi se javila jedna studentkinja. Pre kovida bila je svakodnevno fizički aktivna, bavila se i aerobnim treningom i vežbama snage. Infekciju je preležala relativno lako. Međutim, kada je pokušala da se vrati vežbanju, počelo je da se događa nešto neobično.

Nije problem bio samo to što se brže umarala. Nakon vežbanja bi se u početku osećala relativno dobro. A onda, desetak ili petnaest sati kasnije, počinjali su jaki, duboki bolovi u mišićima, izrazita iscrpljenost i osećaj kao da ima grip. Ponekad bi joj osnovne svakodnevne aktivnosti postajale veoma teške, a oporavak bi trajao nekoliko dana.

Posle više takvih pokušaja, prestala je da trenira. Šest godina kasnije, naravno da je izgubila deo mišićne snage i kondicije. Ali tu postoji jedno veoma važno pitanje: Da li se loše oseća zato što je izgubila kondiciju ili je izgubila kondiciju zato što se posle svakog pokušaja vežbanja oseća loše? Dosta komplikovano.

Nije svaki umor posle napora isti. Svako ko je ikada ozbiljnije trenirao zna kako izgleda zamor. Znamo i šta je DOMS – bol u mišićima koji se pojavljuje nekoliko sati ili narednog dana nakon neuobičajenog ili intenzivnog opterećenja.

Shutterstock.com

PEM, odnosno PESE

PEM je skraćenica od Post-Exertional Malaise. Doslovan prevod „malaksalost nakon napora” čak nije naročito dobar, jer može stvoriti utisak da govorimo samo o umoru. Zato se sve češće koristi širi termin PESE – Post-Exertional Symptom Exacerbation, odnosno pogoršanje simptoma nakon napora. To bolje opisuje ono što pacijenti doživljavaju.

Posle fizičke, ali kod nekih ljudi i mentalne, emocionalne ili socijalne aktivnosti, ne pogoršava se samo umor. Mogu se javiti bolovi, osećaj bolesti sličan gripu, poremećaj koncentracije, brain fog, glavobolja, poremećaj sna, vrtoglavica, palpitacije i drugi simptomi. Još je važnije što reakcija često nije trenutna.

CDC (američki Centar za kontrolu i prevenciju bolesti) opisuje PEM kao pogoršanje simptoma čak i nakon malog fizičkog ili mentalnog napora, koje se tipično javlja od 12 do 48 sati nakon aktivnosti, a može trajati danima ili čak nedeljama. (1)

NICE (britanski National Institute for Health and Care Excellence) slično navodi da je pogoršanje često odloženo, nesrazmerno prethodnom naporu i da je oporavak produžen. Zato čovek danas može da ode na posao, fakultet ili u šetnju i izgleda potpuno dobro, a da problem počne sutra.

Koliko je PEM čest posle kovida?

Ne zna se potpuno precizno. To je važno reći, jer se na internetu često mogu pronaći mnogo sigurniji odgovori nego što ih nauka zaista ima.

Metaanaliza, objavljena 2024. godine, koja je obuhvatila 12 studija i 2.665 pacijenata sa postakutnim kovid sindromom, procenila je prevalenciju PEM-a na oko 55 odsto. Međutim, druga sistematska analiza iz 2025, usmerena na odrasle osobe sa postkovid stanjem koje žive u zajednici, dobila je procenu od oko 25odsto. Razlika je velika i pokazuje koliko rezultat zavisi od toga koga proučavamo, kako i kojim instrumentom merimo PEM. (3)

Zašto ga tako lako previdimo?

Zato što medicina tradicionalno razmišlja o reakciji na fizički napor uglavnom tokom samog opterećenja i neposredno posle njega. Mi razmatramo koliko čovek može da hoda, koliko može da trči, koliki mu je puls, saturacija, VO₂max, koliko se brzo zamara.

Kod PEM-a nedostaje jedno ključno pitanje: A kako ste se osećali 12, 24 i 48 sati nakon tog napora? Ako ga ne postavimo, možemo potpuno promašiti problem.

Pacijent, na primer, kaže da više ne trenira. Lekar vidi osobu koja je godinama fizički neaktivna i sasvim logično pomisli da je dekondicionirana i da treba postepeno da počne da vežba.

Ali pacijent kaže nešto drugo: „Ne vežbam zato što me svaki pokušaj vežbanja razboli narednog dana”, što menja celu priču.

Da li je sve samo posledica gubitka kondicije?

Najnovija istraživanja govore da verovatno nije. U januaru 2024. Apelman i saradnici objavili su u Nature Communications veoma zanimljivu studiju. Ispitivali su 25 osoba sa produženim kovidom (long COVID) i PEM-om i 21 osobu koja se potpuno oporavila nakon blagog kovida. Pacijenti su imali manji maksimalni aerobni kapacitet, slabiju perifernu ekstrakciju kiseonika, veći udeo brzo zamorljivih glikolitičkih mišićnih vlakana i smanjenu oksidativnu fosforilaciju. Nakon maksimalnog opterećenja kojim je izazvan PEM, neke mišićne i metaboličke abnormalnosti postajale su izraženije. (4)

To je veoma zanimljiv nalaz, ali treba ostati oprezan. Studija je mala i ne dokazuje da svi ljudi sa PEM-om imaju istu mišićnu patologiju niti da postoji jedna jedina „postkovid miopatija”. Međutim, u julu 2026. ista istraživačka grupa objavila je još zanimljiviji eksperiment.

Uporedili su osobe sa produženim kovidom i ME/CFS-om (mijalgični encefalomijelitis / sindrom hroničnog umora) sa zdravim ljudima koji su prošli kroz čak 60 dana strogog mirovanja u krevetu. Ako je problem kod pacijenata prvenstveno dekondicioniranje, očekivali bismo slične fiziološke i mišićne promene. Nisu ih našli.

Dugotrajno mirovanje kod zdravih ljudi izazvalo je očekivanu mišićnu atrofiju i pad aerobnog kapaciteta. Pacijenti sa produženim kovidom i ME/CFS-om imali su drugačiji mišićni fenotip, uključujući veći udeo glikolitičkih vlakana i druge promene koje se nisu mogle jednostavno objasniti fizičkom neaktivnošću. Autori zaključuju da fizička neaktivnost sama nije dovoljna da objasni smanjenu sposobnost opterećenja ovih pacijenata. Naravno da čovek koji šest godina ne vežba postaje dekondicioniran. Ali dekondicioniranje može biti posledica bolesti, a ne nužno njen prvobitni uzrok. (5)

„Samo počnite ponovo da vežbate” nije uvek dobar savet

Ovde treba biti vrlo precizan. Fizička aktivnost je jedan od najvažnijih faktora očuvanja zdravlja i kod mnogih pacijenata sa produženim kovidom individualno prilagođena rehabilitacija može biti korisna. Sistematski pregled intervencija kod produženog kovida pokazuje da određeni nadzirani rehabilitacioni programi mogu poboljšati neke aspekte funkcionalnosti i kvaliteta života. Ali produženi kovid nije jedna bolest sa jednim fenotipom.

Ako osoba ima jasan PEM/PESE, program u kome se unapred odluči da će danas hodati 10 minuta, sledeće nedelje 15, zatim 20, bez obzira na reakciju organizma, može biti pogrešan pristup. Svetska zdravstvena organizacija upravo kod PESE preporučuje učenje tehnika energy conservation, uključujući pacing. (6) Ona eksplicitno ne preporučuje programe sa unapred određenim, fiksnim povećavanjem fizičke aktivnosti – ono što se tradicionalno nazivalo graded exercise therapy.

To ne znači – ne krećite se. I ne znači – odustanite od vežbanja zauvek. Znači da prvo treba utvrditi koliko aktivnosti organizam trenutno može da podnese bez izazivanja višednevnog pogoršanja.

Shutterstock.com

Pacing nije ležanje

Pacing je pokušaj da čovek pronađe svoj trenutni „energetski okvir”. Nekome je granica 30 minuta hodanja. Nekome deset. Nekome problem nije hodanje, nego kombinacija posla, putovanja, kupovine i treninga istog dana. Zato kod sumnje na PEM često ima smisla voditi dnevnik aktivnosti i simptoma tokom 7–14 dana.

Ne zanima nas samo šta se dogodilo odmah posle aktivnosti. Beležimo stanje tog dana, narednog jutra, posle 24 i, po mogućnosti, 48 sati. Tako ponekad prvi put postane vidljiv obrazac: aktivnost → nekoliko relativno dobrih sati → pogoršanje → „crash” → nekoliko dana oporavka.

Pored pomenutog termina: pacing, važan je i termin energy conservation koji znači očuvanje i racionalno raspoređivanje energije tokom dana, tako da osoba ne potroši više nego što njen organizam trenutno može da podnese bez kasnijeg pogoršanja simptoma, što praktično znači:

• aktivnosti se raspoređuju i dele na manje delove;
• između aktivnosti se planiraju pauze pre nego što nastupi iscrpljenost;
• prioritet imaju najvažnije obaveze;
• manje važne aktivnosti se odlažu ili delegiraju;
• fizičke i mentalne aktivnosti se ne gomilaju u istom periodu dana;
• koriste se sedeći ili oslonjeni položaji kada je moguće;
• izbegava se „dobar dan = nadoknadi sve”, jer to često vodi u sledeći crash.

A crash je izraz koji pacijenti često koriste za odloženo, naglo pogoršanje simptoma nakon napora – kada se posle nekoliko sati ili sutradan pojave jaka iscrpljenost, bolovi, „gripozni” osećaj, brain fog ili drugi simptomi, a oporavak traje danima.

NICE u okviru energy management pristupa upravo preporučuje praćenje aktivnosti pomoću dnevnika, telefona ili uređaja koje osoba već koristi, sa ciljem da se prepozna individualna granica koja ne izaziva PEM.

Jedan od najčešće korišćenih instrumenata je DSQ-PEM – DePaul Symptom Questionnaire for Post-Exertional Malaise. On pita koliko često i koliko ozbiljno osoba reaguje na fizički napor, da li se oporavlja za sat ili dva, da li fizički ili mentalni napor pogoršava stanje i, što je naročito važno, koliko dugo pogoršanje traje. Instrument je razvila grupa profesora Leonarda Džejsona sa DePaul univerziteta, a kasnije je korišćen i ispitivan u postkovid populacijama. Ni DSQ-PEM nije laboratorijski test, niti sam po sebi postavlja dijagnozu. Ali može pomoći da postavimo prava pitanja. (7)

Shutterstock.com

Ne postoji analiza krvi za PEM i ni specifičan lek

Ovo je možda deo priče koji sve najviše frustrira. Možete imati normalnu krvnu sliku. Normalan CRP. Normalan TSH. Normalnu spirometriju. Uredan ultrazvuk srca. A ipak biti ozbiljno funkcionalno ograničeni.

Zato PEM ne treba „dokazivati” jednim laboratorijskim markerom. Dijagnoza je pre svega klinička, dok je zadatak lekara istovremeno da proveri postoje li druga stanja koja mogu objasniti tegobe – anemija i deficit gvožđa, poremećaji štitaste žlezde, inflamatorne ili neuromišićne bolesti, srčana ili plućna patologija, poremećaji elektrolita, kao i autonomna disfunkcija i ortostatska intolerancija.

Posebno treba obratiti pažnju ako postoji pravi gubitak mišićne snage, sinkopa, bol u grudima, progresivna dispneja, značajne aritmije, desaturacija, izrazito povišen CK ili drugi simptomi koji zahtevaju posebnu dijagnostiku. Drugim rečima, nije svaki umor PEM, a nije ni svaki PEM postkovid.

Zbog svega, možda samo treba da promenimo jedno pitanje. Godinama smo ljudima sa hroničnim umorom često postavljali pitanje: „Koliko možete da uradite?” Izgleda da treba dodati još jedno: „Šta vam se dogodi sutradan kada to uradite?”

Studentkinja koja mi se javila može danas da uradi određenu fizičku aktivnost. Problem nije samo u tome koliko je sposobna dok je radi. Problem je cena koju njen organizam plaća petnaest ili dvadeset sati kasnije. I možda upravo tu leži razlog zbog koga neki ljudi godinama slušaju da su izgubili kondiciju, da treba više da se kreću, da budu uporniji ili da „probiju” umor. Nekima zaista treba više kretanja. Ali kod nekih prvo moramo da razumemo zašto ih napor čini bolesnijim.

Za PEM danas ne postoji specifičan lek. Terapija počinje sprečavanjem ponavljanih „crash” epizoda – tu pomažu pacing, lečenje pridruženih poremećaja i, tek nakon stabilizacije, veoma pažljivo, individualno vraćanje fizičkoj aktivnosti. Cilj nije da se pacijent manje kreće, već da se kreće onoliko koliko njegov organizam trenutno može da podnese bez pogoršanja narednog dana.

Naslovna fotografija – Shutterstock.com

Literatura:

1. Centers for Disease Control and Prevention. Long COVID Clinical Guidance. Updated March 9, 2026.  https://www.cdc.gov/long-covid/hcp/clinical-guidance/index.html?utm_source=chatgpt.com
2. NICE. Myalgic encephalomyelitis (or encephalopathy)/chronic fatigue syndrome: diagnosis and management. NG206. https://www.nice.org.uk/guidance/ng206
3. 3. An Y., Guo Z., Fan J., Luo T., Xu H., Li H., Wu X. Prevalence and measurement of post-exertional malaise in post-acute COVID-19 syndrome: A systematic review and meta-analysis. Gen Hosp Psychiatry. 2024 Nov-Dec;91:130-142. doi: 10.1016/j.genhosppsych.2024.10.011. Epub 2024 Oct 20. PMID: 39490027.
4. 4. Appelman, B., Charlton, B.T., Goulding, R.P. et al. Muscle abnormalities worsen after post-exertional malaise in long COVID. Nat Commun 15, 17 (2024). https://doi.org/10.1038/s41467-023-44432-3
5. 5. Zeraatkar D., Ling M., Kirsh S., Jassal T., Shahab M., Movahed H. et al. Interventions for the management of long covid (post-covid condition): living systematic review BMJ 2024; 387 :e081318 doi:10.1136/bmj-2024-081318
6. 6. World Health Organization. Post COVID-19 condition – rehabilitation and clinical management recommendations. WHO. Preporuke uključuju energy-conservation tehnike i pacing kod PESE, https://www.who.int/teams/health-care-readiness/post-covid-19-condition?utm_source=chatgpt.com
7. 7. Jason LA, Holtzman CS, Sunnquist M, Cotler J. The development of an instrument to assess post-exertional malaise in patients with myalgic encephalomyelitis and chronic fatigue syndrome. J Health Psychol. 2021 Feb;26(2):238-248. doi: 10.1177/1359105318805819. Epub 2018 Oct 24. PMID: 30354489; PMCID: PMC7988339.