U zemlji bosiljka i paradajza

Italijani su slabi na Amerikance, a Srbi na Italijane. Nama je sve Italijansko naj, naj, što bi se reklo.

Svaki Srbin, kad želi da bude moderan, u svakodnevnom govoru koristi par reči na italijanskom, a u Beogradu su italijanski specijaliteti mnogo ukusniji nego, na primer, u Nemačkoj.

Osećaj ležernosti koji osetim čim pređem italijansku granicu otkriva moje turističko poreklo u toj zemlji bosiljka i paradajza. Mora biti umetnik u svojoj srži onaj koji porobi ceo svet jelom od tri sastojka. Gore-dole, više ili manje, nema te osobe koja ne voli picu.

Kad si srećan, još više kad si nesrećan, pratio ovu ili onu ishranu, dijetu, boga ili pravac, ruka će krenuti ka toplom parčetu pice ako ti se pruži prilika.

Priznajmo!

Volim Trst zbog moje bake i redovno ponavljam „Trst je naš”, zbog tetke volim Veneciju, zbog dede Rim, a zbog tebe Veronu.

Znam da je tamo živela jedna Julija, da ima mnogo kaldrme, da sam ponela neadekvatne cipele sa štiklom. Elegantno stara, na rukama joj bele rukavice, a okrzali štap otkriva par lošijih decenija grada, ali Verona smelo hrli modernom posetiocu i rado otvara svoja vrata, brzo skidajući prašinu sa starog nameštaja, pretvarajući stare kuće u male luksuzne hotele. Smejali smo se glasno kao sami na svetu, držali za ruke i dugo se opraštali. Zauvek. Za ovaj život. Za sledeći ćemo sve kako treba.

Aida je bila preduga, a ja mladalački nestrpljiva da sagledam veličinu, važnost i starost arene.

Dok sam kuvala patlidžan, po nekom novom receptu za zimnicu, sa belim lukom i zelenom paprikom, na radiju se čulo: Umetnik u ljubavi, i ja se setih i tebe i Verone.

Vreme je za repeticiju. Ko će da mi zameri što volim Veronu!?