Više je razloga zbog kojih smo navikli da dodirujemo lice

Odgovor na pitanje kako da manje dodirujemo lice nije jednostavan, ali stavljanje maske je rešenje, a nošenje gumenih rukavica izgleda da najviše pomaže

Mnogo navika morali smo da pokušamo da promenimo ovih dana. Jedna od važnijih je dodirivanje lica rukama. Iako naizgled jednostavno, ispostavilo se da nije, jer to radimo nesvesno. Po nekim autorima, više od 20 puta tokom jednog sata.

Nesvesno dodirujemo lice rukama više od 20 puta tokom jednog sata

Usred ovog haosa oko nas, gledao sam deo svetskog šahovskog prvenstva u Sibiru. Valjda zato što je toliko daleko, održano je u trenutku kada su otkazani praktično svi sportski događaji. I ono što mi ranije nije padalo u oči, jer mi je kao šahisti normalno, sada je prosto bilo više nego uočljivo. Nije u pitanju bilo samo dodirivanje lica, već i neverovatne grimase i izrazi istinske borbe sa table.

Emotivne reakcije

A onda su me podsetili na Nadala i njegov poslednji turnir u Akapulku. Bio je vidno deprimiran, i to se videlo ne samo na pres-konferenciji, već i tokom meča. Njegovi uobičajeni tikovi postali su učestaliji, ali ih nije ponavljao samo tokom servisa, već i na pauzama. Objasnio sam to stresom, putovanjima i Novakovom dominacijom, a za one upućenije bih pomenuo poremećaj na nivou dopamina.

Razgovor, izgleda, doprinosi većem dodirivanju lica, i zavisi od teme, nelagode, razumevanja

Međutim, šta je s nama koji nismo u tolikom stresu, koji ne menjamo vremenske zone i ne igramo na tako visokom nivou? Šta je s našim tikovima ili, ako ne tikovima, zašto mi dodirujemo lice toliko često? Neki kažu da je to nesvesno, pod dejstvom parasimpatikusa. Drugi govore da je to simbolično dodirivanje nekih tački pritiska. U svakom slučaju, ništa neobično, ukoliko to ne radite opsesivno kao Nadal.

Jedno od boljih naučnih objašnjenja koje sam pročitao kaže da je u pitanju samoprepoznavanje u okruženju koje se konstantno menja oko nas,„moćan mehanizam za izgradnju svesti o telu i ključ samospoznaje”. Definitivno, deo našeg emotivnog reagovanja na socijalno okruženje, kada smo iznenađeni, zadovoljni, tužni ili srećni.

Definitivno, u pitanju je deo našeg emotivnog reagovanja na socijalno okruženje, kada smo iznenađeni, zadovoljni, tužni ili srećni

Trenirajte da pričate bez gestikulacije rukama

Međutim, najviše mi se dopalo ono objašnjenje koje kaže da smo ljudi i da dodirujemo lice jer postojimo. Pošto imamo nos, dodirujemo ga da proverimo da li je tamo sve u redu. Kada je drugačija situacija, normalno je da protrljamo oči, namestimo kosu, ne samo kada se probudimo, već i dok čitamo ili pričamo. Razgovor, izgleda, doprinosi većem dodirivanju lica, i zavisi od teme, nelagode, razumevanja… Onda, tu je i obavezno dodirivanje usta kada jedemo. Na kraju, uvek nas nešto zasvrbi na glavi i moramo da se počešemo. Stalno dodirivanje lica uticalo je na stvaranje navike.

Koliko je to teško kontrolisati možda najbolje govori film sa pres-konferencije u Beloj kući kada gospođa iz ministarstva, koja upozorava građane da ne diraju lice, lizne prst da bi okrenula sledeću stranu.

Navike se teško menjaju, a o tome svedoči primer iz Bele kuće kada službenica upozorava građane da ne diraju lice, a zatim lizne prst da bi okrenula sledeću stranu

Konačno, odgovor na pitanje kako da manje diramo lice nije jednostavan.

Stavljanje maske je svakako rešenje, ali nošenje gumenih rukavica izgleda da najviše pomaže. Očigledno da razmišljanjem možemo da promenimo mnoge navike, a među prvim stvarima kažu da treba da naučimo da pričamo bez gestikulacije rukama, odnosno da ih držimo spuštene. I, naravno, da ih češće peremo, odnosno steknemo naviku i van uobičajenih „pre i posle jela”, pa da i kada dodirujemo lice smanjimo mogućnost prenošenja bilo čega.