Zašto se ponekad zagrcnemo i da li treba da budemo zabrinuti zbog toga?

Šta se dogodi kada se zagrcnemo i kako takvo stanje odvojiti od bolesti – često se pitaju svi oni koji su to doživeli. Ne postoji čovek koji se nekad u životu nije zagrcnuo. Pa hajde da to malo objasnimo i razdvojimo normalno zagrcnjavanje od bolesti.

Sam čin zagrcnjavanja je zaštitni refleks tela koji se javlja kada hrana ili piće greškom uđu u dušnik umesto u jednjak. Kada se to desi, mozak automatski šalje signal za snažan kašalj, kako bi izbacio strano telo i sprečio gušenje. Ovo predstavlja definiciju tog stanja.

Delimo ga na dva stanja:

• Fiziološko zagrcnjavanje
• Patološko zagrcnjavanje ili disfagija, kako ga medicinski nazivamo.

Fiziološki mehanizam i zašto se zagrcnemo?

Prvo – fiziološko – je zajednički put. Grlo, ždrelo je raskrsnica kojom prolaze i vazduh do pluća, i hrana, odnosno tečnost do želuca. Drugo – patološko – je uloga epiglotisa. Tokom gutanja, mali mišićni poklopac epiglotis refleksno zatvara ulaz u dušnik, tako da hrana odlazi u želudac.

Malo da objasnimo i sam akt gutanja.

Kada ste stavili hranu u usta, mnogi mišići kreću u akciju, ali mi to ne znamo. Mišići rade automatski. Tu postoji i psihička komponenta – morate znati da se pripremate za gutanje. Čin gutanja uključuje više od 30 različitih mišića u grlu i oko njega, a akcija kreće u vremenu manjem od jedne sekunde. Kao prvo, morate žvakati hranu do veličine za koju znate da možete progutati, a onda je jezik gura u zadnji deo grla, u kome se nalaze dva pravca – jedno je jednjak, a drugo je dušnik.

Nakon što smo završili sa žvakanjem, dolazi vreme za usmeravanje hrane i tečnosti. Ako progutate ispravno, čvrsta hrana ili tečnost kreću u jednjak, pa u želudac. Kad jezik pokreće hranu u grlo, epiglotis (poklopac) se uzdiže i zatvara dušnik. U isto vreme, otvara se jednjak koji je obično zatvoren zbog zaštite sadržaja želuca. U tom trenutku, serija mišića u grlu prisiljava hranu da se spusti dole u jednjak. To se zove peristaltički talas i traje oko 10 do 15 sekundi. Time se završava akt gutanja.

Sada malo i o zagrcnjavanju.

Rečeno je da postoji podela na fiziološko i patološko zagrcnjavanje. Fiziološko je češće kod mlađe populacije, dok se patološko češće dešava kod odraslih.

Uzrok fiziološkog zagrcnjavanja – kratak opis stanja

Ako udahnete u trenutku gutanja, ili ako pričate, smejete se i žurite, epiglotis ne stigne da se podigne i zatvori na vreme. Tada hrana skrene u pogrešnom pravcu. Kako se to dešava? Budući da usta imaju dvostruku ulogu – uzimanje vazduha za disanje, te unos i gutanje hrane – proces ne ide uvek glatko. Kada osetite da je hrana otišla u pogrešnom pravcu, to obično znači da je ušla u dušnik. U inače zdravih ljudi, prisutnost stranog materijala u disajnim putevima je vrlo neugodno stanje i stimuliše jak refleks kašlja, kojim se disajni put čisti i brani od stranog sadržaja. Reakcija je automatska. Ako ti refleksi ne uspeju da izguraju materijal napolje, može se javiti i osjećaj gušenja.

Čak i ako ne dođe do gušenja, može doći do vrlo ozbiljne upale pluća. A zašto se to događa i šta je uzrok tome? To je obično kognitivan problem (proces sazrevanja) – osoba koja guta nije potpuno svesna onoga šta radi, odnosno, pažnja joj je usmerena na nešto drugo, a ne na gutanje. Javlja se i sa godinama, jer mišići s vremenom stare.

Najčešći uzroci povremenog zagrcnjavanja

• Prebrzo jedenje i nekontrolisan govor dok su usta puna hrane.
• Nedovoljno žvakanje hrane kada gutate prevelike zalogaje.
• Umor, stres ili konzumacija alkohola, što usporava reflekse mišića grla i gutanja.

Shutterstock.com

Šta učiniti u situacijama kada hrana ili tečnost odu u pogrešnom pravcu?

Teško je delovati u takvoj situaciji, jer se ljudi uspaniče, a to dodatno pogoršava situaciju i izaziva zatvaranje pojedinih organa među kojima je najbitniji dušnik. Preporuka je da je najbolje u takvom trenutku pustiti taj refleks kašlja i pokušati nešto jače iskašljati hranu. Na taj način, grlo će se očistiti, i u sekundi će vam biti lakše. Može pomoći i malo vode, ali ipak je najdelotvorniji refleks kašlja.

Ukoliko to ne pomaže, kod dece se praktikuje da se dete okrene, da se drži za noge i udara po leđima u nivou grudnog koša, ili se naglo pritisne u predelu ispod same grudne kosti, na spoju sa želucem, što se i odraslima preporučuje.

Shutterstock.com

Uzrok patološkog zagrcnjavanja (disfagije) – kratak opis stanja

Razlika između fiziološkog i patološkog zagrcnjavanja je u učestalosti problema i uzroku nastanka. Ukoliko se zagrcnjavate često, ili tokom svakog obroka, to može ukazivati na medicinsko stanje poznato kao disfagija (otežano gutanje).

Kod nas, pa i globalno, ovo stanje uzrokuju:

• Neurološka stanja

Moždani udar, Parkinsonova bolest, multipla skleroza ili demencija, koji slabe mišiće zadužene za gutanje.

• Gastroezofagealni refluks (GERB)

Kada se želučana kiselina vraća i nadražuje sluznicu grla i onemogućava normalan akt gutanja. Ovakvo stanje u poslednje vreme jako je često.

• Starenje

Prirodno slabljenje mišića jednjaka, mada se učestali problemi nikada ne smeju zanemariti i pripisati isključivo godinama.

Analizom uzročnika disfagije pokazalo se da je ovo stanje mnogo češće kod odrasle populacije. Bitno je prepoznati ovo stanje dok su početni simptomi, i bitno je da se pacijent odmah javi lekaru zbog daljeg lečenja.

Lečenje disfagije

Što se lečenja tiče, ono zahteva timski rad.

Terapija disfagije zahteva multidisciplinarni pristup. U procesu učestvuju logopedi, neurolozi, otorinolaringolozi, nutricionisti, medicinske sestre i fizioterapeuti. Zavisno od težine poremećaja, pacijentima se preporučuju vežbe gutanja, prilagođen položaj tela tokom jela, posebne tehnike disanja, a često i promene u ishrani.

Prilagođena ishrana najčešće podrazumeva usitnjavanje i pasiranje hrane, oblikovanje u kašastu konzistenciju, takođe i zgušnjavanje tečnosti, kako bi se smanjio rizik od gušenja. U težim slučajevima, pribegava se hranjenju putem sonde. Takav pristup omogućava sigurniji unos nutrijenata i tečnosti, čime se smanjuje rizik od pothranjenosti i dehidracije.

No, osim same terapije, ključna je i edukacija porodice i negovatelja. Oni moraju da nauče da prepoznaju simptome i da prilagode ishranu, kako bi pacijent mogao da jede sigurno, sa osećajem dostojanstva i želje za životom.

Naslovna fotografija – Shutterstock.com