Promena
Rekla mi je drugarica pre neki dan da joj je došlo da pobaca sve što ima u plakaru, da je došlo vreme da se ratosilja starudija i da sebi kupi sve novo. U toj njenoj odluci čučala je dobro skrivena melanholija. Osećanje usamljenosti. Panika od starenja.
Poznato je da šoping terapija definitivno predstavlja jedno od najboljih rešenja za brzopotezno popravljanje raspoloženja. Šta žene kupuju? Garderobu, tašne, cipele, nakit, novi parfem...
Sve nas nosi ideja o tome da bar s vremena na vreme malo ponegujemo same sebe, da je u redu, odnosno da nije nikakav zločin, obradovati sebe. Grebanje kartice u nekom butiku, ispostavlja se kao najlakše i najdelotvornije rešenje. Pa ipak, ne radi se tu uopšte samo o kupovini, trošenju i robovanju potrošačkom mentalitetu.
Radi se o maštanju. O zamišljenoj bajci, o prizivanju zamišljene bajke, radi se o sanjarenju o boljem životu. O pisanju priče.
Radi se o tome da mnogi ljudi, svesno ili nesvesno, osećaju da stvarnost nije dovoljna, i da novi život može nekako da se iskreira. Da toliko toga zavisi od nas. A mi, mi smo ono kako izgledamo, i naš spoljašnji izgled jeste, hteli to da priznamo ili ne, znak. Poruka.
Fantazam o izgledu, o tome šta predstavljamo i kako nas drugi ljudi vide, važi za sve – čak i oni koji se trude da „ne izgledaju”, šalju poruku o sebi. Svejedno da li nosimo staru garderobu, ili na nama šljašti sve novo, mi time na neverbalni način neprestano ispisujemo neko duboko priznanje o sebi. O svojim srećama i tugama, o svojoj uobraženosti i narcisizmu, o svom odustajanju, o svojim snovima i nadanjima. O svojoj ideologiji, o tome kako shvatamo svet i gde smeštamo sebe u svetu.
Zanimljivo, u bezbrojnim emisijama o gojaznim ljudima koji su krenuli na put pronalaženja i stvaranja novih sebe, jedan od najvažnijih ciljeva, osim zdravlja, jeste da se lepo obuku, da uđu u farmerke, i mini-suknje, i u kupaće kostime. I svi oni vide sebe u boljem filmu, sa boljim ulogama.
Inspirisana idejom moje drugarice, juče sam otvorila moj plakar, i ostala zapanjena pred običnošću onoga što je bilo unutra. Farmerke i majice, nekoliko sakoa, nekoliko džempera. Zimska moda, na našoj geografskoj širini, svakako je daleko dosadnija nego letnja, tako da kad sam sve sabrala i oduzela, došla sam do zaključka da bih i ja skoro sve mogla da bacim. Obično i staro.
Možda bih mogla prvo da bacim stari plakar?
„Ne luduj”, podviknuo je onaj zdraviji i duhoviti deo mene, podsetivši me – ako mi treba promena u životu, i to odmah, u danu kad lije kiša i kad niko i ne ide napolje, da krenem od razdeljka.
I, nećete verovati – RADI!