inspiracija
Stare haljine - Miljana Bobic Mojsilovic | To sam ja

Stare haljine

U ove male haljine zavukla se istorija, uspomena, tužna zato jer je prošla, i predivna zato što nije isprana, izbrisana, poništena

Tražila sam nešto danima. Zavirivala sam u ćoškove, otvarala kutije i fioke, gledala ispod kreveta, po starim putnim torbama, i po najvišim i najnižim delovima plakara. I to, što sam tražila, nisam pronašla. Ali, među složenim peškirima i posteljinama, majicama koje su od pranja izgubile boju, pronašla sam svoju sopstvenu istoriju, malo zgužvanu, ali prilično očuvanu, zaboravljenu istoriju koja me je raznežila.

Našla sam nekoliko svojih haljina koje nisam obukla godinama.

Bile su to haljine koje liče na stihove jedne moje pesme. Male, obične haljine, nema u njima više od sto grama, haljine bez rukava, od lakog žerseja kupljenog u onoj radnji gde se sve prodaje na kilo, haljine koje liče na majice, do kolena, jedine koje sam umela da sašijem. Šarene, na cveće i sa geometrijskim šarama, haljine koje su me nosile kroz ta davna leta, po beogradskim ulicama, među lubenicama, i stolovima letnjih bašti, koje sam nosila s ponosom, jer su bile moja kreacija, i mojih ruku delo, jeftine kao štos, i skupe jer su bile unikati – na kojima i danas vise končići na porubima, ili su štepovi oko bretela neravni i ekspresionistički.

U nekim predmetima ima sećanja, u nekim stvarima ostaju sećanja, kao što tračak parfema ostaje u kosi

Humor malog života, otpor uniformnosti, veličanstvena običnost, sve to, i jedan osmehnuti talas melanholije, zamirisali su u mojim rukama.

Sećanje je čudna stvar. U sećanju uglavnom nema haljina, ni marki cipela koje smo nosili. Sećamo se osećanja koje smo imali sa dragim ljudima, u sećanjima uglavnom nema mesta za predmete, stvari, tu su samo ljudi, mesto, vreme i razlog zbog koga pamtimo.

Ali, u nekim predmetima ima sećanja, u nekim stvarima ostaju sećanja, kao što tračak parfema ostaje u kosi.

U ove male haljine zavukla se istorija, uspomena, tužna zato jer je prošla, i predivna zato što nije isprana, izbrisana, poništena. To su haljine koje sam šila popodne, da bih ih obukla uveče, haljine koje se navlače preko glave, haljine u kojima je bilo sunca i maestrala, i hlada, i predivnog optimizma.

Pomislila sam kako godinama nisam sebi ništa sašila.

I onda sam obukla jednu po jednu od tih zaboravljenih haljina koje pamte.

I, odjednom, grlile su me ruke tih uspomena, i mirisala su opet ona davna leta, i moje lice bilo je okupano u osmehu te iznenadne igre s vremenom, te male igre s vlastitim životom.

Pogledala sam se u ogledalu. Znate šta me je zapanjilo?

Ne to što mi te haljine i dalje dobro stoje.

Nego – ko bi rekao da stara mala haljina toliko može da podmladi lice?