Anksiozna generacija: Prezaštićena deca u virtuelnoj džungli

Anksioznost, depresija i drugi mentalni poremećaji kod dece i adolescenata počeli su dramatično da rastu sa generacijom Z (rođeni između 1995. i 2005), tvrdi Džonatan Hajt (Jonatan Haidt) u svojoj knjizi Anksiozna generacija. Oni su prvi koji su u najosetljivijem uzrastu bili prezaštićeni u stvarnom svetu, a potpuno nezaštićeni u digitalnom svetu. Džonatan Hajt predlaže i konkretne mere koje roditelji i društva mogu da preduzmu da bi se ta tragična epidemija zaustavila.

Kako se promenilo detinjstvo?

Nešto se promenilo posle 2010, piše Džonatan Hajt u knjizi Anksiozna generacija, koju je objavio Penguin Press New York, i koja je ušla među deset najboljih knjiga 2024, a sada je objavljena i u prevodu na srpski u izdanju kuće Harfa. Hajt je poznati američki socijalni psiholog, profesor na univerzitetu u Njujorku i jedan od vodećih svetskih istraživača u oblasti moralne i političke psihologije. Osim Anksiozne generacije, kod nas su objavljene i njegove knjige Psihologija morala i Hipoteza sreće.

To što se tako radikalno promenilo je – detinjstvo. Da je dete otac čoveka napisao je još engleski pesnik Vilijam Vordsvort u 19. veku, a početkom 20. Frojd je tu tezu postavio u temelj svoje psihologije. Istražujući stanje mentalnog zdravlja mladih ljudi, zajedno sa svojim timom i na osnovu ozbiljnih istraživanja u SAD, Kanadi i mnogim evropskim zemljama, Hajt je došao do zaključka da uzrok leži u njihovom promenjenom detinjstvu. A te promene nisu nabolje.

Shutterstock.com

Generacija Z, prva koja je ʼodrasla na Marsuʼ

Hajt se zapitao zašto je baš generacija Z prva kod koje se uočava drastičan skok anksioznosti, depresije i drugih psiholoških problema. Istraživanje ga je dovelo do onoga što je nazvao velikom promenom detinjstva. Dok su se generacije pre njih formirale tokom detinjstva baziranog na igri, oni su prva generacija koja je iskusila detinjstvo bazirano na telefonu.

Ali telefoni nisu jedini krivci. Na generaciju Z, i sve mlađe od nje, istovremeno su uticale dve paralelne pojave: bili su prezaštićeni u stvarnom svetu, a potpuno nezaštićeni u virtuelnom.

„To je kao da su oni prva generacija koja je odrasla na Marsu”, piše Hajt.

Kada i kako se to desilo?

„Predlažem da kraj 1980-ih smatramo početkom tranzicije sa detinjstva baziranog na igri na detinjstvo bazirano na telefonu, tranzicije koja se nije završila do sredine 2010-ih, kada je većina adolescenata imala lični smartfon. Roditelji su nastojali da eliminišu rizik i slobodu u stvarnom svetu, dok su uglavnom, i često nesvesno, davali potpunu nezavisnost u virtuelnom svetu, velikim delom zato što su ga i sami teško razumevali.”

Dva talasa internet ere

Internet era do sada je imala dva talasa. Tokom prvog, koji je počeo 90-ih godina 20. veka i trajao do 2001, tinejdžeri su dobili mobilne telefone, ali to su bili bazični telefoni, bez interneta, putem kojih su oni razgovarali ili razmenjivali poruke sa porodicom i prijateljima direktno, jedan na jedan.

Drugi talas interneta doneo je ʼpametne telefoneʼ i društvene mreže, a smartfoni su nešto sasvim različito od „jedan na jedan” telefona. Oni vlasnika povezuju sa internetom i danju i noću, i kad je kod kuće i kad nije. Smartfoni su stigli do tinejdžera negde 2012. ili 2013. godine.

„I upravo tada, mentalno zdravlje devojčica doživljava kolaps, dok se mentalno zdravlje dečaka promenilo na još difuzniji set načina”, piše Džonatan Hajt.

Shutterstock.com

Uticaj selfi kamere na psihičke probleme

Kao prelomni događaj za život tinejdžera širom sveta Hajt navodi jun mesec 2010, kada je lansiran iPhone 4, kao prvi smartfon sa frontalnom kamerom, koja je omogućavala da se pravi selfi. Iste godine nastao je i Instagram, kao platforma koja može da se instalira samo na smartfonu. Instagram je sa početnih deset miliona članova eksplodirao na 90 miliona već 2012, kad ga je preuzeo Fejsbuk.

Tako su, udružene, frontalna kamera i na selfiju bazirana društvena mreža dovele do toga da veliki procenat devojčica kreira sliku o sebi i izlaže je velikom broju stranaca, a ti stranci imali su mogućnost ne samo da tu sliku vide već i da joj sude.

„Sad je postalo neophodno zadobiti prihvatanje od pratilaca, a prihvatanje je kiseonik u adolescenciji, i izbeći onlajn sramoćenje, koje je noćna mora adolescencije.”

I upravo u činjenici da je tako mnogo pripadnika generacije Z odrastalo, sedelo na časovima, u kafiću, za ručkom, sve vreme brinući o događajima u metaverzumu u svom smartfonu, Hajt nalazi razlog njihove kasnije izražene anksioznosti. Jer, u osnovi, biti anksiozan znači stalno brinuti.

Društvene mreže problem za devojčice, video-igre za dečake

Ispostaviće se kasnije da su društvene mreže najviše oštetile devojčice, dok su, kako piše Hajt, video-igre i pornografski sajtovi duboko zaboli svoje kandže u dečake.

Kod mlađih generacija situacija je još ozbiljnija. Istraživanje iz 2022. pokazalo je da je 47 odsto tinejdžera gotovo stalno onlajn, što znači da je skoro polovina tinejdžera gotovo stalno izvan realnog sveta.

Do tinejdžerskog uzrasta, sva ta deca su u realnom svetu bila prezaštićena, pa nisu stekla ono što Hajt naziva emotivni imunitet. U najboljoj nameri (kako se oduvek popločava put do pakla), da bi povećali bezbednost svoje dece, i roditelji i društvo počeli su da smanjuju autonomiju dece u stvarnom svetu. Počelo je sa obaveznim kacigama i štitnicima za kolena, sa stalnim roditeljskim nadzorom kad deca izađu napolje, sa obaveznom pratnjom odraslih na putu do i od škole.

Slobodna igra u stvarnom svetu važna za emotivni imunitet

„Iz različitih istorijskih i socijalnih razloga, slobodna igra je počela da se smanjuje već 1980-ih, a opadanje se ubrzalo 1990-ih”, piše Hajt. „Odrasli u SAD, Britaniji i Kanadi sve više su počeli da pretpostavljaju da ako puste dete napolje bez nadzora, dete će privući kidnapere i silovatelje.”

Pre toga, deca su se i fizički i mentalno i emotivno razvijala u slobodnoj igri u grupi vršnjaka. Izazovi niskog intenziteta, mali rizici, neuspesi, zastoji i uspesi tokom igre pripremali su decu da se kasnije suoče sa većim izazovima. Bez igre i slobodnog kretanja u stvarnom svetu, deca ne mogu da steknu stvarne socijalne veze i emotivnu otpronost.

Samo u slobodnoj igri jedan na jedan ili jedan prema nekoliko, deca uče i da stvaraju zajednice u kojima, kako piše Hajt, postoji izvesna cena da se uđe ili izađe. (U vreme odrastanja generacije bumera postojalo je pravilo ʼjuriš za upis ili žmuriš za ispisʼ.) Na taj način deca uče da investiraju u odnose, motivisana su da ih grade i vežbaju da prevladavaju nesporazume i prepreke kad se dese.

Shutterstock.com

U igri deca uče da komuniciraju telom

Kad govori o odnosima i društvenim interakcijama, karakterističnim za prethodne milione godina ljudskog razvoja, Hajt navodi i njihovu važnu karakteristiku, koja potpuno izostaje kod onlajn druženja. Relacije u realnom svetu su otelovljene, što znači da koristimo telo da bismo komunicirali, svesni smo tela drugih i na njih odgovaramo, svesno ili nesvesno.

U živote prezaštićene dece, odgajane sa sve manje slobodne igre napolju i bez nadzora roditelja, dece koja nisu stekla emotivni imunitet i realne društvene relacije koje su im važne, stigli su kompjuteri i telefoni, koji su ponudili privlačan prostor za provođenje slobodnog vremena.

Kad su deca spremna za virtuelni svet?

Ipak, Hajt smatra da je zdravo detinjstvo moguće i u digitalnoj eri. Daje konkretne smernice koje, većina roditelja će se složiti, nisu lako ostvarive bez šireg društvenog konsenzusa i akcije. Neke od njih su:

1. Bez smartfona i non-stop pristupa internetu do 14. godine. Deca mogu da imaju telefone bez interneta.

2. Bez društvenih mreža pre 16. godine. Dozvolite deci da prođu kroz najranjiviji period razvoja mozga pre nego što ih povežete sa društvenim poređenjem i algoritmima influensera.

3. Bez telefona u školi. Telefoni, čak i tzv. pametni satovi i slični uređaji, treba da stoje u ormariću tokom nastave.

4. Što više igre bez nadzora i što više dečje nezavisnosti. Samo tako deca prirodno razvijaju socijalne veštine, prevazilaze anksioznost i na putu su da postanu mladi ljudi koji mogu da upravljaju sobom.

„Pustimo decu da prvo odrastu na Zemlji, pre nego što ih pošaljemo na Mars!”, zaključuje Hajt.

Naslovna fotografija-Shutterstock.com