Zapušena arterija nije najveći problem

Sinoć me pozvao rođak. Glas mu je bio zabrinut. Poslao mi je nalaze svog kuma, čoveka u ranim pedesetim godinama, koji je nedavno imao infarkt. Gojazan je, ima dijabetes, visok krvni pritisak, poremećaj masnoća u krvi, puši, malo se kreće i već ima ozbiljno obolele krvne sudove srca. Na jednoj arteriji lekari su uspeli da urade intervenciju i ugrade stent. Drugu, hronično zapušenu arteriju, nisu uspeli da otvore.

I onda je razgovor krenuo putem kojim često krene moderna medicina: „Pare nisu problem. Samo reci gde da ga vodimo. Ko to može da otvori?”

Razumem tu rečenicu. Ona dolazi iz straha, ljubavi i nemoći. Kada je neko blizak ugrožen, čovek želi da uradi nešto veliko, brzo i konkretno. Da pronađe najboljeg lekara, najbolju kliniku, najskuplju proceduru, nekoga ko će „otpušiti” arteriju i vratiti stvar na početak.

Ali srce ne funkcioniše kao vodovodna cev. A ateroskleroza nije samo jedna zapušena cev koju treba mehanički otvoriti. Kod ovog čoveka problem nije samo jedna arterija. Problem je ceo način života koji je godinama vodio ka tome da se arterije zapuše.

Otac mu je umro sa 54 godine od karcinoma pluća. Majka sa 59 godina od moždanog udara. On i dalje puši. Ima dijabetes, gojaznost, hipertenziju, dislipidemiju. Drugim rečima, nosi skoro sve glavne faktore rizika za novi infarkt, moždani udar, srčanu slabost i prevremenu smrt.

I mi, umesto da razgovaramo o tome kako da prestane da puši već danas, kako da smrša, kako da reguliše šećer, pritisak i LDL-holesterol, kako da krene u kontrolisanu fizičku aktivnost i redovno uzima terapiju, razgovaramo o tome ko će otvoriti jednu hronično zapušenu arteriju. Tu nastaje veliki nesporazum.

Suština je u promeni životnog stila

Hronična totalna okluzija, odnosno CTO, jeste ozbiljan i tehnički zahtevan kardiološki problem. Takve intervencije zahtevaju veliko iskustvo, posebnu opremu i nisu uvek uspešne. Njihov smisao zavisi od simptoma, veličine ishemije, vitalnosti miokarda i ukupnog rizika pacijenta. Konsenzus EAPCI/ESC naglašava da se pacijenti sa CTO moraju pažljivo procenjivati pre intervencije, posebno kroz simptome, ishemiju i vijabilnost miokarda. Drugim rečima, nije svaka zapušena arterija automatski arterija koju treba po svaku cenu otvoriti.

Savremene smernice za hroničnu koronarnu bolest i hronične koronarne sindrome imaju mnogo širi pogled od same intervencije. One naglašavaju dugoročno lečenje bolesti, kontrolu faktora rizika, terapiju lekovima, promenu životnih navika, rehabilitaciju i donošenje odluka zajedno s pacijentom. Cilj nije samo „otvoriti krvni sud”, već produžiti život, smanjiti rizik od novog infarkta i poboljšati kvalitet života.

A upravo tu pacijenti najčešće žele da preskoče najvažniji deo.

Lakše je platiti intervenciju nego prestati pušiti.

Lakše je otići kod poznatog kardiologa nego svaki dan hodati 45 minuta.

Lakše je ugraditi stent nego promeniti ishranu.

Lakše je reći „nađi mi najboljeg lekara” nego prihvatiti da najbolji lek počinje onda kada pacijent postane odgovoran za sopstveni život.

Shutterstock.com

To ne znači da intervencija nije važna. Naravno da jeste. Stent može spasiti život u infarktu. Revaskularizacija može smanjiti tegobe i pomoći određenim pacijentima. Ali stent ne leči aterosklerozu kao bolest celog organizma. On rešava jedno mesto u krvnom sudu. A ako ostanu pušenje, dijabetes, visok pritisak, gojaznost i visok LDL, bolest nastavlja da radi svoj posao.

Zato me je u tom razgovoru najviše pogodilo to što se činilo da pričamo različitim jezicima. Moj rođak je ponavljao: „Pare nisu problem.” A ja sam ponavljao: „Nije novac suština. Suština je životni stil. Suština je odgovornost.”

Kod pacijenta koji puši, ima dijabetes, gojaznost, hipertenziju i dislipidemiju, prioriteti su jasni. Prestanak pušenja je jedna od najvažnijih intervencija u prevenciji kardiovaskularnih događaja. Redovna fizička aktivnost, pravilna ishrana, smanjenje telesne mase, regulacija pritiska, šećera i holesterola, zajedno dramatično menjaju rizik. Evropske smernice za prevenciju kardiovaskularnih bolesti upravo zato insistiraju na sistematskoj kontroli faktora rizika, jer se najveći deo budućeg rizika ne nalazi u jednoj leziji, već u ukupnom profilu pacijenta.

Američke smernice za hroničnu koronarnu bolest takođe naglašavaju da nefarmakološke mere – zdrava ishrana, fizička aktivnost i kardiološka rehabilitacija – treba da budu deo lečenja svakog pacijenta s koronarnom bolešću, a ne dodatak koji se pomene na kraju otpusne liste.

Šta znači biti odgovoran pacijent?

I tu dolazimo do možda najvažnijeg pitanja: Šta znači biti odgovoran pacijent? Ne znači da pacijent mora sve da zna. Ne znači da ne sme da se plaši. Ne znači da je kriv zato što se razboleo. Medicina ne sme da bude moralni sud. Ali odgovornost počinje onog trenutka kada čovek shvati da ne može sve prepustiti lekaru, stentu, lekovima i novcu.

Lekar može da preporuči terapiju, ali pacijent mora da je uzima.

Lekar može da objasni rizik pušenja, ali pacijent mora da ugasi cigaretu.

Lekar može da predloži šetnju, ali pacijent mora da izađe napolje.

Lekar može da propiše lek za holesterol, pritisak i šećer, ali pacijent mora da prihvati da se bolest leči svakog dana, a ne samo u sali za kateterizaciju.

Možda je najopasnija rečenica u ovakvim situacijama: „Samo da mu otvore arteriju, pa će biti dobro.”

Neće.

Biće bolje samo ako se otvori mnogo više od arterije.

Ako se otvori svest.

Ako se otvori razgovor o pušenju.

Ako se otvori prostor za svakodnevno kretanje.

Ako se otvori spremnost da se promeni način ishrane.

Ako se otvori kutija s lekovima svakog jutra.

Ako se otvori odgovornost prema sebi, porodici i životu koji još može da traje.

Jer čovek može da ima najbolju kliniku, najboljeg doktora i dovoljno novca za najskuplju proceduru. Ali ako nastavi da puši, da se ne kreće, da ne reguliše šećer, pritisak i masnoće, on zapravo traži od medicine da popravi ono što sam svakog dana ponovo kvari. A to medicina ne može. Može da pomogne. Može da produži život. Može da otvori krvni sud. Ali ne može umesto nas da promeni navike.

Na kraju razgovora, nisam siguran da smo se razumeli.

Moj rođak je i dalje želeo ime lekara koji može da pokuša intervenciju.

Ja sam i dalje mislio da je najvažnije da njegov kum danas baci cigarete, sutra prošeta, prekosutra izmeri pritisak, redovno uzme terapiju, zakaže kontrolu kod kardiologa i endokrinologa, započne rehabilitaciju i shvati da se njegovo srce ne spasava jednim potezom, nego svakim danom. I da posle infarkta konačno kaže – od danas više ne živim protiv svog srca.

Naslovna fotografija – Shutterstock.com