More pamti sve i uvek je davalo sve
More pamti sve i uvek je davalo sve
Čovek, kad ode na more, ne može da odluči u kojoj blagodeti prvo da uživa.
Da prvo legne u more i pokuša da morsku so primi svim porama ili leči oči gledanjem u plavu pučinu, da primi lekovite sunčeve zrake ili slušanjem talasa leči svoju dušu.
Da se ne lažemo, nema ljudskog bića koje ne dođe do ivice mora, digne glavu u pravcu vode i duboko uzdahne žaleći za nečim.
Za mladošću, vremenom…, često žaleći za sobom samim.
More pamti sve. Ljubavne jade, devojačku radost, priče ribara i mornara, slučajnog prolaznika, mirotvorca, mironosca i pijanice.
Ja volim da mi je koža slana i da mi se kosa kovrdža zbog soli i sunca, da se setim da je jedno zrno soli nekada dovoljno za slogu, za zdravlje.
Nama je u mladosti bilo dovoljno da sa slanom kosom izgledamo kao raščupana Kim Vajld, što je u našem univerzumu šika bilo više nego dovoljno. Plavi pramenovi od sunca i uštirkana kosa od soli. Uspravne, zadovoljne i nasmejane.
More nam je uvek davalo sve.
Možda da ne tražimo mir ovog leta. Setimo se nekog nemira i osmehnimo mu se. Zadovoljno. Tu smo i sećamo se.
Paradajz je ove godine, grbaljski, rodio van svih očekivanja i dok smišljam kako da ga stavim u svakodnevni letnji meni – grizem ga kao jabuku i razmišljam kako više volim Blondi. Samo ona ume da u zrelim godinama ima otmeno čupavu kosu.
Kad smo već kod čupavih plavuša, zapevajmo onu našu: I drove all night, Sindi Loper.
I zapamtite da je čupava kosa leti uvek cool!