mirjana bobic mojsilovic - kolumna

Prijatelji

Letujemo, kako znamo i umemo, sa maskama umesto bandana, zagledani u nestvarno lepo nebo, lepše nego ikada, i tražimo u oblacima neverovatnih oblika, početak neke nove priče

Izgleda da se čuda ipak dešavaju.

Moj dobrostojeći prijatelj, otputovao je sa porodicom na krstarenje jedrenjakom. Uradio je to pre svih ovih blokada granica, ponovnog rasplamsavanja epidemije kovida, a imao je i sreće, i sredstava da se skloni od svega.

Ponekad na Instragram ili na FB postavi neku sliku, na kojoj dominira plavetnilo mora i odsjaj sunca na smaragdnoj površini. I uvek mi izmami neki mali uzdah. Priznajem, bilo je i trenutaka u kojima sam im, svima njima koji su se dokopali mora, malkice zavidela.

Mi, koji smo ostali ovde, idemo tamo gde možemo – na izlete, u etno-kuće, u manastire, njuškamo Srbiju koja miriše na lipu kao nikada ranije, pijemo rakijicu… I ovako zatvoreni, sa svih strana, trudimo se da pronađemo radost, humor i lepotu u svemu, u malim stvarima. Letujemo, kako znamo i umemo, sa maskama umesto bandana, zagledani u nestvarno lepo nebo, lepše nego ikada, i tražimo, u oblacima neverovatnih oblika, početak neke nove priče.

Najlepši predeli sveta, uvek su u našim glavama – mi ih činimo nezaboravnim

A priče su nam, obrni-okreni, odlične.

Smejemo se. Pijemo jelenka i zaječarsko, brčkamo noge u hladnim potocima, valjamo se po travi, da bismo kad se vratimo kućama studirali mapu Srbije, da vidimo gde ćemo da idemo i šta ćemo sve da otkrijemo sledeći put. Pravimo roštilje u zadnjim dvorištima, otkrivamo lepotu pecanja na kanalima, hodamo, hodamo, hodamo…

I, pre nekoliko dana, prijatelj mi je poslao poruku s mora.

„Pustinja”, kaže, „nigde žive duše”.

„Ali, more, sunce, kupanje”, napisala sam.

„Depresivno, da depresivnije ne može biti. A, vi, šta radite, gde idete?”

„Muvamo se po Srbiji. Evo, spremamo se da idemo na Uvac, Zlatar i u Mileševu. Idemo sa tri auta”.

„Blago vama”, napisao je kao iz topa. „Šta bih dao da sam sa vama”.

Kad smo završili dopisivanje, pomislila sam prvo, kako je sve relativno, i sreća i provod, kako je ekskluzivnost uvek u našim glavama, a nikako u spoljašnjem dekoru, i kako se radost može pronaći svuda.

Najlepši predeli sveta, uvek su u našim glavama – mi ih činimo nezaboravnim.

A osim toga, nema te lepote koju možemo da doživimo u svoj njenoj punoći, ako nemamo s kim da je podelimo.

Dakle, došla sam do najznačajnijeg otkrića života – kad sam s prijateljima, nije važno gde sam.

Najvažnija turistička destinacija jeste magični, beskrajni krug – koji čine prijatelji.