Fotografije

Dakle, fotografija – to sam ja! To sam ja, u milion izdanja – ja, ja, ja, fotograf i ja

Otkako je tehnološka revolucija promenila svet, praveći od svakog čoveka svog ličnog paparaca, i otkako se dokazi života ispostavljaju javnosti na društvenim mrežama, fotografija je postala neka vrsta mentalne štake bez koje se ne može zamisliti ova beskrajna, luda trka da se bude viđen, lajkovan, voljen i u toku. Ceo svoj život nosim u telefonu, mogu da vam ga pokažem. Samo, što niko danas nema vremena, ni živaca, ni interesovanja da gleda tuđe fotografije. Svako ima sebe i svoju sliku ljubi. Paradoks narcizma je u tome, kao što je lepo napisao Oskar Vajld, što i jezero u kome se ogledao Narcis, nije uživalo u njegovoj lepoti, nego u sopstvenom odrazu u njegovim očima.

A, onda, pre neki dan sređivala sam police. Desetine albuma sa fotografijama, po kojima je popadala fina prašina. Tamo smo mi, naši mali privatni životi, naši izleti, rođendani, ljudi koji su iščileli iz našeg sećanja i čija smo imena možda i zaboravili.

Poenta sa starim fotografijama je što ih neko čuva, čak i u kutijama za cipele

Fotografije kojima je ta nedodirnutost, godinama, oduzela možda malo originalne boje, ali ne i lepotu. I pale su mi na pamet fotografije, one crno-bele, reckave, kod mame. Stajale su, i još uvek stoje, u plakaru, na vrhu, u staroj kutiji od cipela, pored kutije sa ukrasima za jelku. Mi bismo ih skidale, i onda bismo ih satima gledale, slagale, one su bile neko divno romantično gorivo našeg sećanja na detinjstvo, na mali srećan život. I danas, ponekad, kad odemo kod mame na ručak, ona izvadi neku raskupusanu kovertu i kaže: „Vidite šta sam našla”. Onda se ozarimo. I smejemo se našim divnim, smešnim facama iz gimnazije, s letovanja ovog ili onog, maminoj frizuri, rođacima, izgubljenim poznanicima, našoj običnosti.

Poenta sa starim fotografijama je što ih neko čuva, čak i u kutijama za cipele. Digitalna era, koja je beskonačnost količine ispucanih fotki stavila nadohvat ruke, čini ideju gledanja fotografija skoro nemogućom misijom. Jer niko nema vremena da gleda stare fotke, kad neprestano mora da pravi nove. Posle vrlo kratkog vremena, one završavaju negde, u gigantskoj supi svih slika na svetu, iza ekrana kompjutera.

Da stvar bude još gora, desilo mi se dva puta da mi je crkao kompjuter, a s njim su u zaborav otišle stotine fotografija, pa i sećanje na trenutke koji su ovekovečeni. Tako da, razmišljam, kutije za cipele su zakon! I, osim toga, obrisala sam prašinu sa starih albuma, i celo popodne gledala sam slike koje nešto znače. A onda sam pogledala u svoj telefon, i skoro sve fotke pobacala sam na ogromno digitalno đubre.