Zašto smo prestali da kuvamo?

Ili kako je dostava hrane tiho promenila naš svakodnevni život

Mnoge navike su ušle u naš život neprimetno. Prvo kao privremeno rešenje, zatim kao praktična pomoć, a na kraju kao nov način života. Dostava hrane je upravo takva navika. U vreme kovida-19 bila je razumljiva, čak i poželjna: restorani nisu radili normalno, ljudi su bili zatvoreni u kućama, mnogi su radili od kuće, a aplikacije su nudile jednostavno rešenje – nekoliko klikova i ručak stiže na vrata.

Problem je što se ta navika nije završila sa pandemijom. Naprotiv, nastavila je da raste. Ono što je počelo kao prinudno rešenje, za mnoge je postalo svakodnevica. A najveća promena nije samo u tome što ljudi više naručuju hranu, već u tome što sve manje kuvaju.

Na prvi pogled, neko bi mogao da kaže: „Pa šta?” Ljudi su zauzeti, žive brzo, rade mnogo, nemaju vremena. Ako mogu da naruče hranu, zašto bi stajali pored šporeta? I tu dolazimo do suštine problema. Kuvanje nije samo proizvodnja kalorija. Kuvanje je način na koji biramo namirnice, kontrolišemo sastav obroka, čuvamo porodične navike, prenosimo kulturu i učimo decu šta je hrana. Dostava može da zameni obrok. Ali teško može da zameni kuvanje.

Navika iz pandemije koja je ostala

Pandemija kovida-19 promenila je mnogo toga: način rada, kupovine, druženja, učenja, pa i ishrane. U Srbiji su, kao i u drugim zemljama, mobilne aplikacije i onlajn naručivanje hrane dobili veliki zamah tokom perioda zatvaranja i rada od kuće. Jedna analiza o rastu tržišta aplikacija u Srbiji navodi da je tokom pandemije upotreba aplikacija porasla, da je 38 odsto ispitanika koristilo aplikacije češće, a više od 20 odsto počelo da ih koristi upravo tokom perioda zatvaranja.

To nije neobično. Ljudi su se prilagodili okolnostima. Ali navike koje se formiraju u krizama često ostaju i kada kriza prođe. Dostava hrane je postala više od usluge. Postala je mentalna prečica. Gladan sam – otvaram aplikaciju. Nemam ideju šta bih jeo – otvaram aplikaciju. Umoran sam – otvaram aplikaciju.

Shutterstock.com

Mrzi me da idem do pijace – otvaram aplikaciju. I tako se desilo nešto važno: kuhinja je u mnogim domaćinstvima prestala da bude centar svakodnevnog života.

Dostava nije problem sama po sebi

Da budemo pošteni, nije svaka naručena hrana loša. Postoje restorani i firme koje pripremaju kvalitetne, dobro izbalansirane obroke. Postoje ljudi koji zbog posla, smena, bolesti ili porodičnih obaveza zaista nemaju mogućnost da svakodnevno kuvaju. Postoje situacije kada je dostava korisna, praktična i sasvim opravdana. Problem nastaje kada dostava prestane da bude povremena pomoć i postane osnovni obrazac ishrane.

Jer većina hrane koja se najlakše naručuje nije kuvano jelo u tradicionalnom smislu. To su često pice, burgeri, pomfrit, pržena hrana, testenine sa teškim sosovima, slatki napici, deserti, grickalice i obroci velike energetske gustine. Naučne analize onlajn dostave hrane pokazuju da je hrana dostupna preko ovih platformi često bogata kalorijama, zasićenim mastima, šećerom i solju, a siromašnija povrćem, vlaknima i nutritivno kvalitetnim namirnicama.

Drugim rečima, problem nije u tome što neko jednom nedeljno naruči ručak. Problem je kada takav model postane zamena za domaću kuhinju.

Zašto je kuvanje teško zameniti?

Sveže skuvano jelo ima nekoliko prednosti koje dostava teško može da nadoknadi.

Prvo, kada kuvamo, znamo šta smo stavili u šerpu. Znamo koliko ima ulja, soli, šećera, mesa, povrća, začina. Znamo da li je krompir kuvan ili pržen. Znamo da li je sos napravljen od paradajza ili od pavlake, margarina i pojačivača ukusa.

Drugo, domaće kuvanje podrazumeva drugačiji odnos prema porciji. Kada naručujemo, porcije su često veće, a uz glavno jelo se lako dodaju gazirani napitak, sos, desert ili prilog. Aplikacije su napravljene tako da nas podstaknu da dodamo još nešto. To nije slučajno, već deo poslovnog modela.

Treće, kuvanje nas vraća osnovnim namirnicama: pasulju, grašku, boraniji, kupusu, krompiru, ribi, jajima, supi, salati, sezonskom voću i povrću. To su jela koja možda nisu „atraktivna” za fotografisanje, ali su upravo ona činila osnovu ishrane generacija koje nisu imale aplikacije, ali su imale šporet, pijacu i porodični ručak.

Naučni podaci uglavnom idu u prilog ovoj ʼintuicijiʼ. Veća učestalost kuvanja kod kuće povezuje se sa boljim kvalitetom ishrane i manjim unosom ultraprerađene hrane. Jedna novija studija pokazala je da domaćinstva koja češće kuvaju večeru imaju niži unos ultraprerađene hrane i bolji ukupni kvalitet ishrane.

To ne znači da je svako domaće jelo automatski zdravo. Može se i kod kuće preterati sa mašću, solju, testom i šećerom. Ali kuvanje ipak daje mogućnost kontrole. Kod dostave, tu kontrolu najčešće nemamo.

Shutterstock.com

Aplikacija ne zna šta je nedeljni ručak

Postoji još jedna stvar koju ne treba potceniti. Hrana nije samo biologija. Hrana je i kultura.

Odlazak u kafanu nije isto što i dostava iz kafane. U kafani se jede, razgovara, sedi, čeka, nazdravlja, gleda konobar, sluša žamor, oseća prostor. Kafana je društveni događaj. Dostava je logistika.

Isto tako, domaće kuvanje nije samo priprema hrane. To je miris supe nedeljom. To je pitanje: „Šta ćemo danas da kuvamo?” To je odlazak na pijacu. To je znanje koja je paprika dobra za punjenje, koji paradajz je za salatu, a koji za kuvanje. To je trenutak kada dete prvi put nauči da oljušti krompir ili promeša fil za palačinke.Kada kuvanje nestane, ne nestaje samo jedan posao u kući. Nestaje čitav mali svet.

U Srbiji je to posebno paradoksalno. Još uvek imamo zelene pijace. Još uvek možemo da kupimo domaći sir, jaja, sezonsko povrće, jabuke koje mirišu na jabuke, paprike za ajvar, pasulj na meru, zelje, blitvu, praziluk. Imamo tradiciju kuvanja koja je živa, dostupna i relativno jeftina u poređenju sa stalnim naručivanjem hrane.

A ipak, sve češće biramo skuplju, manje kontrolisanu i često nutritivno lošiju opciju.

Dostava je skuplja nego što izgleda

Jedan od najvećih paradoksa dostave jeste da se često doživljava kao praktično rešenje, a retko se izračuna koliko zaista košta.

Jedan naručeni obrok ne izgleda dramatično skup. Ali ako se naručuje nekoliko puta nedeljno, posebno za više članova porodice, mesečni iznos postaje ozbiljan. U cenu ne ulazi samo hrana, već i dostava, ambalaža, provizija platforme, eventualna napojnica i često dodatni proizvodi koje ne bismo kupili da kuvamo kod kuće.

Nasuprot tome, od kilogram pasulja, povrća, malo mesa ili suvih kostiju, može se napraviti obrok za više dana. Supa, varivo, sarma, punjene paprike, đuveč, musaka, boranija, grašak, paprikaš – to nisu samo jela iz prošlosti. To su ekonomski racionalni i nutritivno smisleni obroci.

Možda je vreme da ponovo kažemo nešto što zvuči staromodno, ali je tačno: Domaća kuhinja je najjeftiniji oblik javnog zdravlja.

Sedimo više, kuvamo manje, jedemo kaloričnije

Poseban problem je što se porast dostave hrane dešava u isto vreme kada se ljudi sve manje kreću. Rad od kuće, sedenje za računarom, prevoz automobilom, večeri ispred ekrana i hrana koja stiže na vrata, sve to zajedno pravi savršenu kombinaciju za višak kalorija, gojaznost, insulinsku rezistenciju i metaboličke poremećaje.

Nije presudno samo šta jedemo, već i u kakvom životnom obrascu jedemo. Ako čovek ode do pijace, nosi kese, stoji dok kuva, postavlja sto, pere sudove, i to je neka vrsta kretanja. Nije sport, ali nije ni potpuna pasivnost. Ako sedi ceo dan, pa zatim naruči visokokaloričan obrok koji pojede ispred televizora, energetska jednačina postaje vrlo nepovoljna.

Istraživanja među korisnicima aplikacija za dostavu hrane ukazuju da češća upotreba može biti povezana sa lošijim prehrambenim obrascima, uključujući manji unos povrća i češću konzumaciju zaslađenih napitaka.

Naravno, aplikacija nije jedini krivac. Ali ona olakšava loš izbor. A sve što loš izbor učini lakšim, bržim i dostupnijim, s vremenom menja ponašanje.

Šta smo dobili, a šta izgubili?

Dostava nam je donela brzinu. Donela je izbor. Donela je komfor. Donela je osećaj da je sve dostupno odmah.

A šta smo izgubili?

Shutterstock.com

Izgubili smo planiranje obroka. Izgubili smo odlazak na pijacu. Izgubili smo miris kuhinje. Izgubili smo deo porodičnog razgovora. Izgubili smo veštinu da od jednostavnih namirnica napravimo obrok. Izgubili smo strpljenje da sačekamo da se nešto skuva. Možda najviše od svega, izgubili smo osećaj da je kuvanje normalan deo života, a ne poseban napor.

Danas se često kaže: „Nemam vremena da kuvam.” Ali pitanje je da li je uvek reč o vremenu ili o prioritetima. Jer za gledanje serije ima vremena. Za skrolovanje ima vremena. Za naručivanje, čekanje dostavljača i plaćanje ima vremena. Možda kuvanje ne traži toliko vremena koliko traži odluku da ga vratimo u život.

Ne mora svaki obrok da bude komplikovan. Kuvanje nije takmičenje. Nije potrebno praviti ručak od pet jela. Dovoljno je skuvati supu, napraviti salatu, ispeći ribu, obariti krompir, spremiti jaja s povrćem, napraviti varivo za dva dana. Dovoljno je početi.

Vratimo kuvare naših baka

Možda je najbolji savet vrlo jednostavan: otvorimo stare kuvare. One umašćene sveske u kojima piše „malo brašna”, „po potrebi”, „dok ne porumeni”, „kao za palačinke”. U tim nepreciznim merama ima mnogo više znanja nego što nam se čini.

Bake nisu znale za proteinske barove, kalorijske aplikacije i marketinške slogane o „fit obrocima”. Ali su znale da od kupusa, pasulja, krompira, luka, paprike, jaja, sira i malo mesa naprave obrok koji hrani porodicu. Znale su da se supa ne naručuje, nego kuva. Znale su da se hrana deli. Znale su da je ručak više od unosa energije.

To ne znači da treba idealizovati prošlost. Nije sve u tradicionalnoj kuhinji bilo savršeno. Bilo je i previše masti, soli, belog hleba, prženja i slatkiša. Ali je postojala jedna važna stvar: hrana se pripremala, a ne samo kupovala.

Dostava kao izuzetak, kuvanje kao pravilo

Ne treba voditi rat protiv dostave hrane. To bi bilo besmisleno. Ona je deo savremenog života i ostaće tu. Ali treba vratiti ravnotežu. Dostava može da bude izuzetak. Kuvanje bi trebalo da ostane pravilo.

Možda ne možemo kuvati svaki dan. Ali možemo kuvati dva ili tri puta nedeljno. Možemo spremiti veće količine. Možemo poneti ručak na posao. Možemo nedeljom napraviti plan za nekoliko dana. Možemo decu uključiti u kuhinju. Možemo otići na pijacu subotom. Možemo naučiti tri jednostavna jela i stalno ih ponavljati. Za početak, to je dovoljno.

Jer pitanje kuvanja nije samo pitanje hrane. To je pitanje autonomije. Ako ne kuvamo, neko drugi odlučuje šta jedemo, koliko soli unosimo, koliko ulja ima u obroku, kolika je porcija i koliko će nas to koštati. Ako kuvamo, bar deo kontrole vraćamo sebi.

U vremenu u kojem smo digitalizovali skoro sve – komunikaciju, kupovinu, posao, zabavu, druženje – možda kuvanje treba da ostane jedna od poslednjih analognih veština koje ne smemo lako predati. Ne zato što smo protiv modernog života. Naprotiv. Već zato što zdrav moderan život ne može da se zasniva samo na aplikacijama.

Na kraju, možda pitanje nije zašto ljudi sve više koriste dostavu hrane. To znamo: brzo je, lako je, dostupno je. Pravo pitanje je drugo: šta će se desiti sa nama ako zaboravimo da kuvamo?

A odgovor nije samo medicinski. On je porodični, kulturni i ljudski.

Možda zato danas ne treba otvoriti aplikaciju. Možda treba otvoriti kuvar.

Naslovna fotografija – Shutterstock.com

Reference:

1.    Tucker, A. C., et al. Associations between household frequency of cooking dinner and ultra-processed food intake and diet quality. Journal of the Academy of Nutrition and Dietetics. 2024.

2.    Tham, X. C., et al. Young adults’ use of mobile food delivery apps and dietary behaviours. Nutrients. 2023.

3.    Dai, X., et al. Nutritional quality and consumer health perception of online food delivery food. Nutrients. 2022.

4.    Gupta, A., et al. Use of online food delivery services among adults in five countries. Preventive Medicine Reports. 2024.

5.    Public Policy Research Centre. The rise of food delivery and ride-hailing apps in Serbia: The impact of COVID-19 on mobile apps market in Serbia. 2021.