Seča

Pažljivi analitičari društvenih procesa primetili su jednu neobičnu i prilično zabrinjavajuću pojavu. Mladi ljudi (tinejdžeri i adolescenti, uglavnom) diljem zemaljske kugle, bez obzira gde žive, udruženi u globalnom selu povezanom društvenim mrežama, počeli su da pokazuju sličan oblik ponašanja prema svojim roditeljima.

Naime, roditelji širom zapadnog dela zemljine kugle, koji žive u sasvim različitim kulturama, u poslednjih nekoliko godina suočavaju se s „novim trendom” – od svoje odrasle dece čuju skoro identične rečenice odbacivanja i prekidanja porodičnih veza. Pritom, deca koriste nabiflane „jezičko-psihološke” floskule u stilu: „Ja štitim svoj prostor”, „Ovo su granice” ili „Vi ste toksični”.

Nije problem u zaštiti ličnog prostora (naravno da su granice važne, i da je takođe važna privatnost, kao i da u porodicama ima povređivanja) nego u činjenici da iste formulacije odbacivanja roditelja lete svetom brzinom svetlosti. Otuđenje nije uvek lično, ono je sada postalo viralno. Dakle, kada hiljade ljudi ponavljaju identične „terapijske rečenice”, možda je vreme da se zapitamo o čemu se tu radi? Algoritmičko otuđenje je samo lepa sintagma za opis ove pojave.

Na ovu temu napravljene su dve naučne studije – jedna, iz 2020, utvrdila je da onlajn okruženje ne samo da aktivno oblikuje identitet i ponašanje mladih osoba, posebno u emocionalno napunjenim prostorima, nego ih izlaže i iluziji „spasavanja” vlastitih života. Druga studija je utvrdila da društvene mreže potenciraju mimikriju i onlajn „ideje” pretvaraju u ponašanje u stvarnom svetu.

Tako je simboličko, psihološko i bukvalno „odsecanje” roditelja iz života, postalo neka vrsta mode nad modama. Psihološki jezik, i kvaziterapijski jezik, daju celom projektu „naučne obrise”. „Bez kontakta” je novi trend, koji su klinci posisali kao energetsko piće.

A izgleda da se radi o jednom vrlo opasnom programiranju koje traje, očigledno, decenijama. Roditelji su krivi za sve, pa je razvaljivanje veze deca–roditelji proglašeno ultimativnim oslobađanjem.

Za mudre ljude stvar je jasna: suštinski, u pitanju je programiranje generacija koje zavise od nedosegljivog „izvora”, koje nemaju bliske veze ni sa kim osim sa sopstvenim algoritmom koji će da im određuje moralne vrednosti, ukus, ideologiju, i koji će da ih ubeđuje da je genijalno što su „svoji”, jer samo tako imaju „slobodu”.

Drugim rečima, radi se o vrlo planski indukovanoj „dobrovoljnosti” da se bude odsečen od sopstvenih korena.

A samo tako otuđen čovek postaje ono što bi Njegoš rekao:

„Jedna slamka među vihorove, sirak tužni bez nigđe nikoga…”