Izlet

Na izletu ne otkrivamo samo lepote Srbije, nego i neki mali dečji deo sebe bez koga nema ni čuda, ni ushićenja

Išla sam ovih dana na jedan divan izlet u okolinu Despotovca, da vidim sve te lepote, izvor reke Lisine i spektakularni vodopad Veliki Buk. I Manasiju, i Resavsku pećinu, i lepote Beljanice. Ali, ne govorim sad o svim tim lepotama Srbije koju tek sada otkrivam sa ushićenjem, strašću i ljubavlju, hoću da govorim o nečem drugom.

Ušla sam usput u jednu malu prodavnicu, i desilo se nešto neobično, i nešto divno.

Unutra je mirisalo na detinjstvo. Mirisalo je na one kutije sa napolitankama Soko Nada Štark, mirisalo je na malo omekšali ratluk, na olajisan patos, na sveće polegle u kutijama na dnu police, mirisalo je na stare paklice duvana i na štamparsku boju novina, tek pristiglih iz velikog grada. Mirisalo je na radnju mešovite robe kakva je postojala u malom selu  u koje smo išli na rekreativnu nastavu. Mirisalo je na plavi radion i sapun za pranje veša, velik kao cigla. Mirisalo je na plastične kutije za sapune, sa nalepljenom ružom odozgo. Na hygia pastu za zube, i cigaret žvake marke camel, koje su bile slatke i od kojih su se pravili najveći baloni. Mirisalo je na čokoladice u obliku velikih dukata, upakovanih u zlatnu i srebrnu foliju. Mirisalo je na mastiljavu olovku kojom je pisao prodavac, obučen u platneni mantil u boji mastila, mirisalo je na lepak na poštanskim markama, i na razglednice zavičaja na kojima se nalazila neka bronzana statua koja je predstavljala pobedu nad fašizmom. Mirisalo je na plastične češljeve, i minijaturne plastične bebice, ne veće od vrapca, koje su se sasvim ugodno mogle smestiti u mala roze kolica, koja su izgledala kao prava. Mirisalo je na teglu, na tezgi, iz koje su nas posmatrale mnoge šarene i mutne oči klikera. Mirisalo je na izgužvanu kutiju „Čoveče, ne ljuti se” ili na domine, mirisalo je na kiki i na karamel bombone koje su na šuškavom smeđem papiru imale nacrtani lešnik. Mirisalo je na čokoladu galeb, i na batu i seku.

Uvek sam govorila da uspomene mirišu. Divne uspomene, divno mirišu

Srbija je velika tajna. Uvek sam govorila da uspomene mirišu. Divne uspomene, divno mirišu.

Mirisala je na malu, običnu, musavu, zaboravljenu sreću. Na doba naše kolektivne nevinosti. Na naše, jedino poznato „prohujalo s vihorom”.

A onda, posle, mirisalo je nebo, i trava, i potok, i noć je mirisala na nešto poznato i divno, napušteno i ponovo otkriveno.

Možda, u stvari, na izletu ne otkrivamo samo lepote Srbije, nego i neki mali dečiji deo sebe bez koga nema ni čuda, ni ushićenja.