Srbija

Upoznaj svoju otadžbinu da bi je više voleo, glasi stara poslovica. Istražujući svoju zemlju, možda ćemo, napokon, i sebe više voleti

Ovo je, najblaže rečeno, ludilo. Svakoga dana, i to po nekoliko puta dnevno, obasipaju nas najnovijim otkrićima o ovom virusu koji je i pacovski, i ljudski, i prenosi se vazduhom, ali i asfaltom, i dodirom, i preko ptica i kućnih ljubimaca, i opet će da dođe. Jedna apokaliptična vest sustiže drugu, i stvarno je teško ostati normalan. U svemu tome, možda nam najstrašnije zvuče predviđanja onih koji, po pravilu, sve znaju iz dobro obaveštenih izvora, da će granice biti zatvorene, i da ove godine, možda, neće biti mora. Da nećemo moći nikuda. Da će ljudi očajavati što neće biti talasa, i bure, i sunčanja i ligeštula, i leskovačkih ćevapa u Budvi, i da će Pefkohori ostati prazan.

I pomislila sam kako, ipak, nije istina da nemamo kuda da odemo! I da i bez mora, ovo leto uopšte ne mora da bude loše. Jer, Srbija je prelepa, iako je skoro uopšte ne poznajemo.

Nije istina da nemamo kuda da odemo! I bez mora, ovo leto uopšte ne mora da bude loše

Đerdapska klisura, čudo od lepote, a usput tvrđava Golubac, Nacionalni park Donji Milanovac, Lepenski vir, Đerdap, Kladovo. Dunav, koji je u nekim delovima širok i veličanstven, kao more. Pa, onda, sva ona riba i čorbe, i slatko od belih trešanja. Za to je potrebno bar četiri dana da se čovek napije te lepote, pogotovo, ako pre toga svrati u Viminacijum i manastir Tumane. A iz Kladova, u Negotin, pa Rajačke pimnice gde iznad sela u kome žive ljudi, postoji selo u kome živi vino i koje izgleda kao minijaturni kameni Kotor. Pa onda Zaječar, Gamzigrad, a onda odatle u Knjaževac, pa na Staru planinu, i Zavojsko jezero. I tamo se jedu obične domaće đakonije, i pije se dobro vino, i može da se vidi Babin zub i da se pešači po svoj onoj lepoti, u kojoj vam se oko nogu zapliću majčina dušica, i bele rade.

A onda odatle, do manastira Temska ne rečici Temštici, pa manastir Svetog Jovana Bogoslova iz 14. veka u Poganovu, na Jermi, a odatle do Sukovskog manastira u kome postoji freska Bogorodice sa krilima, jedinstvena u svetu. I, ljudi nemaju pojma kakva je to lepota! A odatle do Pirota, na peglanu kobasicu i kačkavalj. To bi bila mala tura po istočnoj Srbiji.

A gde je prelepi jug, sa Vlasinskim jezerom i plutajućim ostrvima kakva postoje još samo u Argentini? Ili zapad, sa onim planinama, jezerima, rekama, i orlovima, i šumama, ili sever sa onim nepreglednim nebom i vetrenjačama, i belim vinima? Nema toliko leta, koliko ima Srbije, ja da vam kažem. Jer, za sve radoznale, važi onaj Desankin stih – Srbija je velika tajna.

Tako, ja sigurno ovoga leta putujem po Srbiji.

Upoznaj svoju otadžbinu da bi je više voleo, glasi stara poslovica.

Istražujući svoju zemlju, možda ćemo, napokon, i sebe više voleti!