Mali život

Život ovog puta nije negde drugde. Nego je tu, u naša četiri zida

Pre nekoliko dana pozvao me prijatelj s kojim se dugo nisam čula. Rekao mi je kako je tek sad shvatio da sa neuporedivo manje stvari može da se živi, i da možda tek sada, kada nam je kretanje ograničeno zbog epidemije, možemo da shvatimo koliko nam je malo stvari potrebno. „Imam toliko garderobe da više ništa ne moram da kupim u narednih deset godina”, rekao je.

Moj drugi prijatelj, pozvao je sve sebi drage ljude samo da im kaže da ih voli.

„Tu sam, ako šta treba”, najčešća i najlepša rečenica koja se može čuti ovih dana

Moje drugarice ovih dana sređuju ormane, stare fotografije, biblioteke. Bacaju viškove, i razvrstavju bitno od nebitnog. Posle mnogo jurcanja, ljudi su počeli da se javljaju jedni drugima i da pitaju za zdravlje. Zaboravljenim bakama i dekama javljaju se komšije da ih pitaju da li im šta treba. U redovima ispred samoposluga i apoteka, ljudi napokon uvažavaju jedni druge.

„Tu sam, ako šta treba”, najčešća i najlepša rečenica koja se može čuti ovih dana.

Izolovani u svojim domovima, okrenuli smo se jedni drugima, iako smo pametni – i sebi.

Na Instagramu, umesto slika iz noćnog provoda i radnji, sve više fotografija ljudi sa knjigama u rukama.

Na radiju nikada nisu puštali bolju muziku.

Niko ne treska vratima u hodniku. Niko ne odvrće televizor na najjače. Tišina na ulicama, učinila je da bolje spavamo.

Jedni drugima šaljemo fotografije vanilica i palačinki koje smo napravili. Podižemo čaše i nazdravljamo preko Skajpa i Vajbera. Svaka druga poruka, izaziva mi cepanje od smeha. Mnogo smo duhoviti – video-klipovi, vicevi, foto-montaže, koje stižu u ogromnim količinama, ne samo da popravljaju raspoloženje nego me, po ko zna koji put, uveravaju da smo mnogo duhoviti. Da smo, u stvari, kad je najteže – najduhovitiji, najbolji i najnormalniji. Da smo bolji nego što se predstavljamo.

Po ljubičicama, pada sneg.

Skuvaću paradajz čorbu, i čitaću. Mali, veliki život.

Nekako, kao da je svako poređenje sa drugima iščezlo – jer – niko se ne provodi bolje od nas, svi su u svojim kućama. Napolju, u stvari, nema ničeg.

Život, ovog puta, nije negde drugde, nego u naša četiri zida.

I to uopšte ne mora da bude loš život!