inspiracija
Sreća - To sam ja

Sreća

Samo mudri, oni koji su se oduprli ludilu potrošačke civilizacije, znaju drevnu istinu – velika sreća uvek je samo zbir mnogo malih, maleckih sreća

Jedna od najvećih zabluda današnjice je da postoji velika sreća. Da se ona nalazi u predmetima, u posedovanju, u megalomaniji, a samo mudri, oni koji su se oduprli ludilu potrošačke civilizacije, znaju drevnu istinu – velika sreća uvek je samo zbir mnogo malih, maleckih sreća. U istinitost te tvrdnje mogli smo svi, na ovaj ili na onaj način, da se uverimo upravo ovih dana, kada bez obzira na to koliko imamo, šta o sebi mislimo, u svoja četiri zida provodimo manje-više iste dane, zatvoreni i izolovani.

Sve one haljine, bunde, cipele na štikle, tašne, šeširi i naočari za sunce, svi oni automobili, platne kartice, kafići, hoteli, sve to sada, kada smo zatvoreni – ne vredi ništa! Čak i na slikama na Instagramu, na svim tim selfijima, koliki god stan da imamo, uvek se vidi samo jedna prostorija u kojoj se slikamo. Kakav simbolički komunizam! Ono što nam je skoro svima zajedničko jeste – pogled kroz prozor. Šta vidimo, to nam je. I, u skladu sa svojim doživljajem sveta, neko će videti pupoljke na jorgovanu, a neko će videti pustaru, odsustvo života i strah. Neko će biti zagledan u sebe, a neko u televizor. Neko će ovaj karantin shvatiti kao robiju, a neko će u ovome videti jednu vrstu zasluženog godišnjeg odmora. Sinoć sam se čula sa prijateljem, koji je me je oduševio: „A kada bismo sami sebi napravili ovakav predah od svega?”

Neko će ovaj karantin shvatiti kao robiju, a neko će u ovome videti jednu vrstu zasluženog godišnjeg odmora

Dakle, sreća je uvek u očima onoga koji gleda.

Dobro, ponekad je i opipljiva.

Pre neko veče dobila sam iznenadnu, i za mene retku želju da pojedem čokoladu. Ali kod mene nikada nema čokolade, i karantin je, i ne rade radnje, a aždaja gladi rikala je iz mene. Pomislila sam kako bih mogla da se utešim palačinkama, ali nisam bila sigurna da li imam ikakav džem. I, tražeći džem u ostavi, pronašla sam zaboravljenu teglu slatkog od višanja.

Bože, hvala ti! Bilo je to kao da sam dobila na lotou.

I dok sam u ustima topila višnju, slatku i kiselu, i nezaboravnu, pomislila sam kako je koncept sreće relativan.

Ali samo jedno uvek je isto – ko sreću može da nađe u kašičici slatkog, daće mu se i druge sreće!