Ples na kiši – da li smo zaboravili da budemo srećni

Ljuti se zemljina atmosfera na nas, s razlogom. Šta smo joj sve uradili, nije ni čudo. Tako, sada nemamo više četiri godišnja doba, sem božanstvene muzike Vivaldija. Imamo kišu, sunce, kišu, sunce…

Iz vedrog neba poče da pada kiša. Kažem iz vedrog, jer je izgledalo nekako ujednačene boje. U stvari, bilo je sivo. Dobro, iz sivog neba poče da pada kiša. Prvo da rominja, a onda da pada, ali ne onako, žestoko, tek toliko da su se šetači na Trgu republike posklanjali pod okrilje raznih kafića.

Ples dvoje dece koja ne mare za kišu

Svi sem jedne devojčice i jednog dečaka. On se potpuno bezbrižno igrao, „pikajući” svoju loptu, kako neko reče kao Maradona. Sjajan klinja. Muškarci komentarišu da će od njega sigurno biti nešto. Do njega na pustom Trgu devojčica sa žutom haljinicom i žutim dečjim kišobranom. Razigrala se.

Pozornica je njena, i nikada nigde neće videti veću pozornicu. Otvorila je kišobran, mahala njime, plesala na neku svoju muziku iz glave, i to u ritmu koji je izgledao kao da je prati orkestar iz Metropolitena. Njihala se tako, odlazila s kraja na kraj Trga, budući fudbaler joj nije smetao, a ni ona njemu.

Otvarala je i zatvarala kišobran u skladu sa sopstvenom muzikom i zaista delovala očaravajuće. Nije ona školovana balerina, više je devojčica koja se radovala danu, kiši, kišobranu i mogućnosti da igra.

Delovalo je to kao unapred uvežban moderan balet u kome svaki igrač tačno zna šta mu je činiti. Ples dvoje dece koja ne mare za kišu. Naprotiv, dobro im je došla, jer je ispraznila Trg, a i povećala broj gledalaca koji inače, žureći ko zna gde, ne bi ni stali da vide ovaj performans.

Pažljivo sam gledala da prepoznam roditelje. Nisam uspela. Sigurno su bili tu, jer su deca delovala bezbrižno. Razne misli su mi se rojile.

Koliko malo je potrebno da deca budu srećna i koliko nema prepreke u tome da i od kiše naprave igru. Ta doza iskrenosti, bezbrižnosti, nevinosti i želje za igrom, izgubi se s godinama. Postanemo oni što sede u kafiću, nerviraju se što konobar nije skočio čim smo seli, spor je, nikako da donese račun. A i ta gužva, brate!

Kao da je ceo Beograd baš tu.

Ne možeš da prođeš.

Miris kiše koji smo zaboravili

Uostalom, život nam nije lak, još nam je samo kiša falila. Ali to smo mi, stariji, ostavili detinjstvo i ranu mladost tamo negde, zaboravili.

Ovo dvoje razigrane dece bar za tren nam je vratilo sećanje na naše detinjstvo, isti onaj miris kiše koji pamtimo kad se spusti letnji pljusak. Valjda je karakterističan baš za beogradsku prašinu. Igrali smo se i mi u toj prašini, i po toj kiši.

Nedugo zatim, stade i kiša, i dva mlada izvođača nestadoše. Ode klinja s loptom i ode plesačica u žutoj haljinici, sa žutim kišobranom. Trg opet pun ljudi, kišnica se osušila, konobari se uzmuvali, neki svet, onako otuđen, prolazi ovom pozornicom. Bi mi žao.

Iskreno se nadam da ćete vi, ali i ja, nekada imati priliku da vidite ovakav ples i ovakvo „pimplanje” lopte. Nije stvar nostalgije nego sećanja na nešto što smo zaboravili. Na nas, nekada i našu sreću, bez obzira na kišu i konobare.

Trg je ostao oplemenjen ovom decom, bar za nas koji smo nenadano imali prilike da uživamo u ovom trenutku.

Ih, da je takvih trenutaka više!