Genetika

 O narcisizmu, kao društvenoj, kulturnoj i psihološkoj bolesti današnjice, mnogo se govori u poslednje vreme – logično da je društveni projekat u kome je koncept „ja” stavljen na pijedestal svih vrednosti, i koji isključuje „drugog”, doveo do ovog masovnog poremećaja, kome su, nema sumnje, pomogle i sve iluzije društvenih mreža.

Međutim, malo kome je palo na pamet da se iza ovog ludila već pomalja njegova radikalizacija.

Sa delimičnim otvaranjem Epstajnovih dokumenata, svet je mogao da sazna sve o bolesnim delima, namerama i doktrinama takozvanih elita, ali kao da je jedan detalj promakao mnogima. Naime, Epstajn je uz podršku svojih moćnih prijatelja, bolesnika, na svom ozloglašenom Zoro ranču u Novom Meksiku, imao još jedan projekat.

U pitanju je genetska laboratorija za „kreiranje” dece. Njegova ideja je bila, kako se moglo videti iz objavljenih dokumenta, kao i iz svedočenja žrtava, da se tamo stvaraju njegova deca. Drugim rečima, da devojke dovučene odasvud, budu oplođene njegovim genetskim materijalom, i da ovaj svet tako postane bolji i lepši, i bogatiji za stotine, a možda i hijade malih „epstajna”, stvorenih na sve načine kojima raspolaže savremena nauka.

A onda je ovih dana krenula da kola priča da i Ilon Mask, koji inače zvanično ima preko desetoro dece sa više žena, u stvari već ima preko pedesetoro svojih naslednika, i da se s pravom može očekivati da ta brojka u budućnosti raste.

Narcisizam je tako dobio svoj vrhunac – malo im je što zamišljaju da su genijalni, neponovljivi i ekskluzivni, nego sanjaju da svet napune i osvoje sopstvenom genetikom. Stvar je toliko odvratnija, s obzirom na eugeničarsku doktrinu po kojoj treba pobiti tri četvrtine čovečanstva, koje ionako ne služi ničemu. Harari dobija aplauze kad kaže da su većina ljudi na zemlji samo „beskorisni žderači”.

Ludilo koncepta da čovek ne samo može i sme da se igra Boga nego da i sam može da bude Bog, dominantno je ludilo današnjice.

Ne radi se ovde o poetskom sećanju na starozavetno proročanstvo da će „Avram imati potomstvo kao zvezde na nebu” nego o narcističkom projektu umnožavanja sopstvene „neponovljivosti”, što je – kad bolje razmislimo – čisti oksimoron.

S druge strane, to je poslednji ekser zakucan u koncept porodice.

Proizvodnja dece koja će tumarati zemaljskom kuglom, obeležena „izuzetnim” genetskim markerima, poput vojske, u suštini jeste bolesni pokušaj stvaranja vrlog novog sveta, u kome će, u budućnosti, suprotno prirodnim zakonima, pravo na potomstvo biti „političko pravo”, kojim će upravljati ludaci koji pate od mesijanskog manijakalnog koncepta.