Hormoni nisu krivi – menopauza i povećanje telesne težine

Postoji rašireno uverenje da hormoni imaju veliku odgovornost za sve loše što se dešava u telu. Najčešće pacijentkinje misle da imaju hormonski poremećaj kada su iscrpljene, kada se goje, kada su depresivne.

Hormoni jesu odgovorni za veliki broj procesa u telu, ali ne u onolikoj meri koliko im se pripisuje.

Hormoni mogu biti u manjku ili višku, i jedino kada su njihove koncentracije van granica – postoji hormonski poremećaj. To je ponekad najteže objasniti. Iako hormoni pokazuju normalne vrednosti, pacijentkinje su ubeđene da im sve tegobe potiču od hormona. Takođe, hormonske promene u klimaksu nisu poremećaj već očekivane fiziološke promene vezane za taj period. Pacijentkinje u menopauzi često traže da urade analizu polnih hormona i razočaraju se kad im kažem da nema potrebe i da nam taj podatak ništa ne znači, jer sve žene u klimaksu imaju slične vrednosti hormona.

Hormoni i promena težine

Kod nas se hormonima pripisuju čudesne moći, mnogo više od onoga što stvarno mogu da urade, a istovremeno, svaki predlog za uzimanje hormona, od kontracepcije pa do perimenopauze, praćen je velikim strahom i odbijanjem.

Ali od svih moći koje se pripisuju hormonima, promena težine je jedna od osnovnih stvari za koju se oni proglašavaju najvećim krivcima. Ukoliko su nivoi hormona u granicama normale za godine pacijentkinje, potpuno smo sigurni da neće uticati na promenu težine i mnoge druge simptome za koje su optuženi bez dokaza. Najčešće se može čuti da je za svaki porast težine posle četrdesete odgovoran hormonski status, da se metabolizam menja sa godinama i da mi tu ništa ne možemo da učinimo.

A istina je malo drugačija. Slabo se znaju činjenice o metabolizmu i o tome kako je programiran u našem telu. Naravno, i on zavisi od naše genetike, ali ima nekoliko naučnih činjenica koje su neoborive.

Metabolizam dostiže svoj pik na kraju prve godine života, kada bebe sagorevaju kalorije pedeset odsto brže nego odrasli. Potom, do 20. godine, postepeno opada po tri odsto godišnje, a od tada ostaje na istim vrednostima otprilike do šezdesete godine, kada počinje polako da pada, otprilike jedan odsto godišnje.

Uživanje u hrani – lepo ali štetno

Znači, fiziološki nema burnih promena koje bi bile odgovorne za višak kilograma posle 45. godine. Ono što je važno je da bi trebalo smanjiti unos hrane sa svakom godinom starenja. Kalorijske potrebe su dugačije i potrebno je da količina hrane bude značajno manja.

Ipak, većina nas radi potpuno suprotno, pa je ovaj period života praćen mnogo većom potrebom za hranom u hedonističkom smislu i mnogo više se uživa u hrani nego u mlađim godinama, tako da nam je to prva greška.

Takođe, jedno veliko istraživanje je dokazalo da u poznijim godinama, prilikom držanja iste dijete, žene smanjuju kilograme za nekoliko procenata uspešnije od muškaraca. Ovaj naučni rad je stvarno potpuno „ubio” sva naša opravdanja. Ako pacijentkinja uzima neku hormonsku terapiju, makar to bilo kratkotrajno, definitivno će optužiti hormone za takav ishod.

Često u ordinaciji objašnjavam da hormonska tableta nema moć gojenja, jer da je to istina, anoreksiju bismo izlečili hormonskom tabletom, a to ne možemo. Mnogo je predrasuda u vezi sa starenjem i povećanjem telesne težine. Ako kažemo da je to sve od hormona, imamo i opravdanje pred sobom i konstatujemo da smo nemoćni.

A nije baš tako.

Dobra regulacija težine

Smanjenje količine hrane, uz fizičku aktivnost i isključenje šećera iz ishrane, dovodi do dobre regulacije težine. To zahteva i disciplinu i posvećivanje sebi mnogo više nego što smo spremne da učinimo. Posle stresnog dana najlakše je uzeti nešto od slatkiša i tako eliminisati stres i zamor.

A to ostavlja posledice. I bez obzira na hiljade čarobnih dijeta koje nam se svaki dan nude, ne postoji čarobni štapić. Mnogo efikasnije od svake eksplozivne dijete je – trajno promeniti način života, a to podrazumeva unos manje količine hrane i više fizičke aktivnosti.

Sva ova priča oko sporog metabolizma, hormona i godina podseća me na priču moje prijateljice. Posle dužeg vremena srela je kumu u gradu i, shvativši da se puno ugojila za kratak vremenski period, zapanjeno je upitala šta joj se desilo i kako je došlo da tako naglog gojenja. Posle pola minuta pauze, kuma je vrlo ozbiljno odgovorila: „Pravo da ti kažem, sumnjam na hranu.”

Najčešće ovo bude najrealniji razlog, uprkos traženju svih mogućih opravdanja.

U redu je uraditi analize biohemije, hormona i proveriti zdravlje, a ako je sve to u redu, predstoji obračun sa našim navikama, psihom, emocijama i odnosom prema hrani.

Nije lako, ali prvi korak je osloboditi se predrasuda o hormonima i metabolizmu i početi sa promenama.

Rezultati neće izostati.