inspiracija
Haljina - To sam ja

Haljina

Pomislila sam kako će sve ovo trajati toliko da za moju novu haljinu više neće biti vremena. Stići će leto i vrućine, a moja haljina na cveće, ostaće da visi neobučena u plakaru. I onda sam je obukla

Evo, prošlo je već mesec dana otkako smo u kućnom zatvoru, među četiri zida, već poludi od ograničenja, zabrana, nemogućnosti da živimo slobodno, da idemo kuda hoćemo, da se viđamo i družimo s dragim ljudima. Prvobitna poplava duhovitih poruka preko Vajbera, polako je počela da jenjava. Kako vidim, sada je i sve manje alarmantnih poruka o koroni.

Umorili smo se čak i od prvobitnog entuzijazma, a pomisao da ćemo i uskršnji vikend provesti zarobljeni na svojim prozorima i terasama, nervira nas već unapred. Parkovi su ograđeni, pijace zatvorene. U saksijama mi je korov jer nemam gde da kupim cveće.

A napolju – proleće, nikad lepše. April u Beogradu. Cvetaju magnolije i jorgovani, deteline sa četiri lista uzalud čekaju u travi da budu pronađene. I onda pomislim, proći će mi najlepši deo godine u helankama, kućnim klompama, majici u kojoj mogu i da ležim, i da radim gimnastiku. Nikuda ne idem, niko mi ne dolazi, nikoga ne viđam.

Svaki put kad nas nešto ne mrzi, mi ponovo oživljavamo

A kupila sam, pre svega ovoga, jednu haljinu za proleće, divnu, na cvetiće. I pomislila sam kako će sve ovo trajati toliko da za moju novu haljinu više neće biti vremena, stići će leto i vrućine, i moja haljina na cveće, ostaće da visi neobučena u plakaru.

I onda sam je obukla. Stavila sam kaiš, obula štiklice, i izašla sam – na terasu. To mi je bio izlazak. Jedan dan u životu, proleća gospodnjeg 2020. Osećanja su mi bila izmešana. Bilo je i malo tužno, ali uglavnom, bilo je dobro, iako ludo. Doterana, kao da špartam ulicama Beograda, gledala sam u praznu ulicu. Proleće je bilo milostivo, senice su cvrkutale u krošnji breze preko puta ulice, odnekud je doleteo miris jorgovana. Zažmurila sam na mekom aprilskom suncu. I to je bio život, mali, da ne može biti manji, ali, nekako, ponovo je bio lep.

Pogledala sam u sopstveni odraz u staklu balkonskih vrata, i nasmejala sam se. Stvarno sam se doterala. I pre nego što sam desetak minuta kasnije skinula haljinu i vratila se u helanke, napravila sam selfi i fotku okačila na Instagramu.

Neko je napisao: „Svaka ti čast, kada te ne mrzi”.

A ja sam pomislila: Svaki put kad nas nešto ne mrzi, mi ponovo oživljavamo!