inspiracija
Crni luk i beli luk -Mirjana Bobić Mojsilović- To sam ja portal
Mirjana Bobić Mojsilović - književnica i autorka kolumne "Majke mi, bajka"

Crni luk i beli luk

Lepa i inspirativna, i obična, životna Srbija, u stvari, uvek je tu, pred nama, samo ukoliko imamo oči da je vidimo, i ukoliko nam radost ne otme neki naporni smarač sa vampirskom energijom

Pre nekoliko dana, presreo me na pijaci jedan matori davež – on, natovaren svojim, ničim utemeljenim, osećanjem bitnosti, a ja, natovarena bundevom i prazilukom, i suvim šljivama i šaranom, za Badnje veče. Matori me zaustavio da mi kaže kako gleda moju emisiju.

„Ti tražiš lepotu u Srbiji”, počeo je.

„Ima toliko toga što ne znamo, i što je lepo”.

„Ali, Srbija je grozna”, nastavio je.

„Pa”, bila sam popustljiva, „ima i ružnih scena, ali ja tragam samo za nečim lepim”, rekla sam, iako su mi u glavi odjednom bile slike đubrišta i deponija, i vrba pored reka u čijim krošnjama caruju najlon kese, i slike kladionica, i naslovi u crnim hronikama, i sve ono o čemu svi sve znamo.

„Ti tražiš lepotu, a Srbija je jeziva”, škiljio je.

„Za užase, imate TV Dnevnik”, rekla sam osmehnuvši se, i nastavila dalje, dok je iza mojih leđa lebdela ta njegova rečenica, kao puvanjak.

„Kad si već odlučna da tragaš za lepim i inspirativnim, ne smeš da dozvoliš da te mrzovoljni smarači razljute”, mrmljao je onaj pametniji unutrašnji glas, „možda bi mogla da pronađeš nešto lepo i u njemu”, šapnuo mi je, i ja sam se skoro naglas nasmejala.

Mi koji tragamo za lepotom – mi pričamo očima

Okrenula sam se i videla njegovu zgrbljenu, sasušenu priliku kako se muva oko udaljene tezge, pokušavajući da pomiriše glavicu crnog luka, kao da ni crni luk za njega nije više dovoljno ljut. Posmatrala sam ga nekoliko sekundi: Kao da je i sam, odjednom, bio metafora one „jezive Srbije” za kojom ne tragam i koja ne izaziva u meni ništa osim tuge i sažaljenja.

Onda sam se trgla i vratila u sadašnji trenutak.

Nasmejani čovek, trljao je jednu o drugu – ruke kvrgave od teškog rada, cupkao je na hladnoći, i pogleda uperenog ka zamišljenom stihu pevušio neki narodnjak, dok su oko njega, poput novogodišnjih girlandi visili venci belog luka i sušene paprike.

Bila je to lepa i inspirativna, i obična, životna Srbija koja je, u stvari, uvek tu, pred nama, samo ukoliko imamo oči da je vidimo, i ukoliko nam radost ne otme neki naporni smarač sa vampirskom energijom.

„Ali, i protiv takvih imamo lek”, pomislila sam, dok mi je simpatični seljak pakovao venac belog luka. Usput mi je tutnuo u ruku, kao poklon, grančicu badnjaka, i zrno drena, da me sačuva od svake jeze i strave, i svakog vampira na ovome belom svetu.

Jer, mi koji tragamo za lepotom – mi pričamo očima.