Fatherland: Da li imamo pravo na neutralnost?

Na prvi pogled, Fatherland, koji je otvorio Sarajevo Film Festival i za koji je Pavel Pavlikovski dobio nagradu za najbolju režiju u Kanu, je film o Tomasu Manu, njegovom povratku u Nemačku 1949. godine, povratku u zemlju koja više nije ona koju je napustio. Ali ako film posmatramo samo kao priču o velikom nemačkom piscu i posleratnoj Nemačkoj, propuštamo možda njegovo najvažnije pitanje.

Upravo to pitanje pretvara Fatherland iz istorijskog filma u veoma savremen film. Tomas Man se 1949. vraća u Nemačku povodom obeležavanja 200 godina od Geteovog rođenja. Ali Nemačka u koju dolazi praktično više nije jedna zemlja. Rat je završen, nacizam poražen, ali novi sukob je već počeo. S jedne strane je američka zona i buduća Zapadna Nemačka, sa druge sovjetska zona i buduća DDR. Man pokušava nešto što na prvi pogled deluje i hrabro i plemenito: odlazi i na Zapad i na Istok.

Ne želi da prihvati da nemačka kultura pripada jednoj ili drugoj političkoj strani. Gete, nemačka književnost i humanistička tradicija za njega ne mogu pripadati ni Amerikancima ni Sovjetima. Tomas Man želi da ostane iznad podele. I upravo tu Pavlikovski počinje da postavlja neprijatna pitanja.

Kada neutralnost prestaje da bude vrlina?

Jedna od najsnažnijih scena događa se u Vajmaru. Manu se ukazuje na činjenicu koju nije prijatno čuti: Buhenvald nije prestao da bude mesto zatočenja završetkom nacizma. Sovjetske okupacione vlasti koristile su ga od 1945. do 1950. kao Specijalni logor br. 2. U njemu su, pored ljudi povezanih sa nacističkim režimom, bili zatvarani i drugi, uključujući političke protivnike i osobe internirane bez regularnog sudskog postupka. Pominje se da je kroz logor prošlo 28.000 ljudi.

Za Mana to mora da je bio strašan trenutak. Došao je u Vajmar da govori o Geteu, nemačkoj kulturi i humanizmu, a nekoliko kilometara dalje nalazi se Buhenvald – mesto koje pokazuje koliko brzo velika načela mogu izgubiti značenje pred političkom silom. I Man ne reaguje onako odlučno kako bismo možda očekivali od jednog od najvećih evropskih intelektualaca svog vremena.

Pavlikovski ga zbog toga ne pretvara u kukavicu. To bi bilo previše jednostavno. Postavlja mnogo zanimljivije pitanje. U kom trenutku oprez, distanca i pokušaj da razumemo obe strane prestaju da budu intelektualna vrlina i postaju izbegavanje odgovornosti?

U tome je jedna od najvećih vrednosti filma. Pavlikovski ne ruši Tomasa Mana. On ga skida sa spomenika. Pred nama više nije samo nobelovac, autor Čarobnog brega i Budenbrokovih, veliki protivnik nacizma i jedan od simbola nemačke kulture. Pred nama je čovek.

Čovek koji se vratio u zemlju koju više ne prepoznaje. Čovek rastrzan između dve Nemačke. Otac koji ne uspeva uvek da razume sopstvenu decu. Intelektualac koji razume neverovatnu složenost istorije, ali upravo zbog tog razumevanja ponekad teško donosi jednostavnu moralnu odluku. Odnos sa ćerkom Erikom, kao i senka sina, Klausa Mana, i njegovog samoubistva, zato nisu samo porodična pozadina filma.

Deca, na neki način, postaju ogledalo oca. Oni drugačije gledaju njegovu Nemačku, njegovu generaciju i njegove kompromise. Zato je zanimljivo i pitanje prevoda naslova. Doslovno, Fatherland možemo bolje prevesti kao „Očeva domovina” ili Otadžbina , dok „Očevina” zvuči neobično i arhaično. Ali posle gledanja filma možda se nameće još jedno značenje – nije to samo Manova Nemačka, već Nemačka koju njegova deca nasleđuju od njega i njegove generacije.

Problem koji nije ostao u 1949.

Evropa je decenijama gradila jedan od najuspešnijih političkih projekata u svojoj istoriji, na idejama prava, kompromisa, trgovine, multilateralizma i institucija. Verovalo se da će ekonomska povezanost postepeno smanjivati značaj tradicionalne politike moći.

Ali svet se ponovo promenio. Rat se vratio u Evropu. Odnosi velikih sila sve otvorenije počivaju na vojnoj, tehnološkoj i ekonomskoj moći. SAD i Kina vode borbu za tehnološku dominaciju. Energija i strateške sirovine ponovo postaju geopolitičko oružje. Evropska bezbednost ponovo zavisi od pitanja za koja smo verovali da pripadaju prošlom veku.

Istovremeno, Evropa sve češće govori o svojoj strateškoj autonomiji, konkurentnosti i sposobnosti da sama određuje svoju budućnost. Možda njen najveći problem nije nedostatak obrazovanih ljudi u politici. Evropske institucije ih imaju mnogo. Problem je, možda, nešto drugo.

Nedostaju političari koji misle istorijski. Ljudi, sposobni da osim pitanja „kako ćemo ovo regulisati”, postave i mnogo teža pitanja. Šta Evropa želi da bude? Šta je spremna da brani? Koju cenu je spremna da plati? I gde želi da bude za dvadeset godina?

Manova dilema postaje naša

Tu se Tomas Man iz 1949. i Evropa iz 2026. neočekivano približavaju.

Naravno, istorijske okolnosti nisu iste i bilo bi pogrešno praviti jednostavne paralele između posleratne Nemačke i današnje Evrope.

Ali dilema jeste slična. Man želi da sačuva humanizam u svetu blokova. Današnja Evropa želi da sačuva svet prava, institucija i univerzalnih vrednosti u međunarodnom poretku koji sve češće govori jezikom moći. I jedno i drugo je vredno odbrane.

Ali Pavlikovski postavlja pitanje koje je mnogo neprijatnije. Šta ako odbrana tih vrednosti u jednom trenutku zahteva nešto više od njihovog izgovaranja?

Tu se možda nalazi i granica intelektualca. Tomas Man poseduje gotovo sve što očekujemo od velikog javnog intelektualca: ogromno znanje, istorijsku perspektivu, moralni autoritet i sposobnost da vidi složenost tamo gde drugi vide samo dve strane.

Fatherland nas podseća da razumevanje složenosti nije isto što i sposobnost delovanja. Postoje trenuci kada je potrebno razumeti obe strane. Ali postoje i trenuci kada, posle svega što smo razumeli, ipak moramo da odlučimo. Možda je upravo zbog toga Fatherland zahtevniji film za današnju publiku.

Mlađe generacije ne moraju znati ko je Tomas Man, zbog čega je njegov povratak u Nemačku imao toliki simbolički značaj, šta je predstavljala podela Nemačke ili zašto nekoliko rečenica izgovorenih u Vajmaru nose toliku težinu. Bez tog znanja film može ostati vizuelno impresivna, inteligentna, ali udaljena istorijska drama. Ali ako mu dozvolimo da izađe iz 1949. godine, on postaje nešto sasvim drugo.

Postaje film o intelektualcu pred istorijom. O Evropi između velikih sila. O odnosu moralnog autoriteta i političke moći. I konačno, o svakome od nas kada dođe trenutak u kojem više nije dovoljno reći da razumemo obe strane. Tomas Man je želeo da bude iznad podeljene Nemačke. Pavlikovski nas pita da li postoje istorijski trenuci u kojima više nije moguće biti iznad podele.

Jer kada svet prestane da dozvoljava luksuz neutralnosti, ćutanje, čekanje i neizbor više nisu odsustvo politike. Oni postaju politika. Zbog toga Fatherland možda nije prvenstveno film o tome šta je Tomas Man uradio 1949. godine. To je film koji nas pita šta ćemo mi uraditi kada shvatimo da je vreme neutralnosti prošlo.

Naslovna fotografija – Ajdin Kamber