Dr Marina Lukić – žena koja se vratila da bi pomagala drugima

Ne verujem mnogo u onu često ponavljanu rečenicu da nas tragedije učine jačima. Neke, verovatno, ne učine. Neke ostave ranu koju čovek nosi celog života. Snaga možda i nije u tome da prestanemo da budemo povređeni, da zaboravimo ili da jednog jutra ustanemo kao potpuno novi ljudi.

Možda je snaga mnogo jednostavnija. Da, uprkos svemu, nastavite.

Kada sam počeo da razmišljam o dr Marini Lukić, psihijatru i psihoterapeutu, koja organizuje prvu međunarodnu konferenciju u Srbiji posvećenu mentalnom zdravlju u sportu, prvo sam mislio da treba da napišem tekst o sportskoj psihijatriji.

A onda sam poslušao njenu životnu priču. I shvatio da je mnogo zanimljivije pisati o Marini. Jer konferencija koju organizuje zapravo je samo najnovije poglavlje jedne mnogo duže priče.

Imala je petnaest godina

Marina je imala samo 15 godina kada se 30. maja 1999. godine našla na Varvarinskom mostu tokom bombardovanja. Bila je teško povređena. Njena najbolja drugarica Sanja Milenković izgubila je život.

Marina je preživela.

Te tri reči izgledaju jednostavno kada ih napišete dvadeset sedam godina kasnije.

Ali preživeti ne znači samo ostati živ. Treba posle toga ponovo imati petnaest godina. Vratiti se u školu. Učiti. Planirati budućnost. Zaljubljivati se. Verovati ljudima. Praviti planove za nešto što će se dogoditi za deset ili dvadeset godina.

Treba prihvatiti da je jedna osoba sa kojom ste do juče delili odrastanje zauvek ostala u prošlosti, dok vi morate da nastavite dalje. Marina je kasnije javno govorila da je jedno od najtežih pitanja sa kojima se borila bilo upravo pitanje zašto je ona preživela, a njena drugarica nije. Govorila je i o tome da prihvatanje tuge ne znači odustajanje od sreće.

Mislim da je to važna poruka, posebno za žene koje su do sredine života već morale ponešto da izgube. Roditelje. Prijatelje. Ljubavi. Zdravlje. Neke planove koje su nekada smatrale sigurnim.

Ne moramo da biramo između tuge i života. Možemo da nosimo jedno i da ipak živimo drugo.

A onda je počela da uči

Marina je završila gimnaziju, zatim Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu. Otišla je u Nemačku, gde je započela specijalizaciju iz psihijatrije i psihoterapije i godinama radila u različitim psihijatrijskim klinikama. Usavršavala se uz profesore i mentore iz različitih oblasti psihijatrije i psihoterapije. Danas je član nemačkih stručnih udruženja, kao i International Society for Sports Psychiatry. Meni je taj deo njene biografije podjednako zanimljiv kao tragedija koju je preživela.

Jer nesreća se čoveku dogodi. Znanje ne. Za njega morate da radite, godinama.

Medicina je u tom smislu prilično surova profesija. Završetak fakulteta je tek početak. Slede specijalizacija, dežurstva, pacijenti, odgovornost, čitanje, usavršavanje i stalno neprijatno saznanje da, što više znate, sve bolje razumete koliko toga još ne znate.

Marina je izabrala upravo psihijatriju. Možda čovek koji je vrlo mlad upoznao granicu između života pre i života posle nekog događaja – drugačije sluša pacijenta koji sedi preko puta njega. Ne tvrdim da je lična trauma neophodna da biste bili dobar psihijatar. Naravno da nije.

Ali verujem da postoji razlika između znanja šta trauma znači u udžbeniku i saznanja da jedan običan dan može bez upozorenja zauvek podeliti život na dva dela. A Marina zna oba.

Rekli su joj da možda neće moći da postane majka

Postoji još jedan deo njene priče koji mi se čini posebno važnim.

Posle ranjavanja, prognoze koje je kao veoma mlada žena dobijala nisu bile ohrabrujuće kada je reč o mogućnosti da jednog dana postane majka. Godine su prolazile. Marina je odrasla, završila medicinu, otišla u Nemačku, radila i udala se.

A onda je 2016. godine saznala da je trudna. Trudnoća je zahtevala poseban medicinski nadzor, ali je završena rođenjem zdravog dečaka. Danas je Marina, pored svega ostalog što piše u njenoj profesionalnoj biografiji, i mama.

Zašto mi je to važno u ovom tekstu?

Zato što kada gledamo uspešne ljude, obično vidimo samo završenu fotografiju.

Doktorka.

Specijalista.

Nemačka.

Beograd.

Privatna ordinacija.

Međunarodna udruženja.

Konferencija.

Ne vidimo godine između tih tačaka.

Ne vidimo strahove, neizvesnosti, odluke, pogrešne puteve, čekanja i one periode kada niko ne može da vam garantuje da će se ono čemu se nadate zaista dogoditi. A upravo se između tih tačaka odvija život.

Mogla je da ostane u Nemačkoj

Onda dolazimo do dela priče koji je meni možda najzanimljiviji.

Marina se 2023. godine vratila u Beograd.

Posle školovanja i godina kliničkog iskustva u Nemačkoj mogla je, pretpostavljam, da nastavi potpuno pristojan profesionalni život tamo. Umesto toga, vratila se.

Na sajtu ordinacije u kojoj radi jednostavno piše da se vratila sa željom da znanje koje je stekla podeli sa ljudima ovde. Ta rečenica možda zvuči uobičajeno dok je ne stavimo u kontekst zemlje iz koje godinama odlaze lekari, medicinske sestre, inženjeri, naučnici i mladi ljudi svih profesija. Navikli smo da pričamo o „odlivu mozgova”. Gotovo da smo se pomirili s njim.

Zato treba pričati i o ljudima koji krenu u suprotnom smeru.

Ne zato što je odlazak pogrešan. Naprotiv. Čovek treba da ode tamo gde može da uči, napreduje i živi život kakav želi. Ali povratak nekoga ko je mogao da ostane u razvijenijem sistemu – ima posebnu vrednost kada sa sobom vrati ono što je naučio.

Marina nije donela samo diplomu. Donela je iskustvo.

Shutterstock.com

A sport je, izgleda, sve vreme čekao

Postoji još jedan lep krug u ovoj priči. Kao devojčica, Marina je želela da bude blizu sporta i razmišljala čak i o sportskom novinarstvu. Nije postala sportski novinar. Postala je psihijatar koji radi sa sportistima.

Danas sarađuje sa sportskim organizacijama i klubovima, član je Medicinske komisije Saveza za sinhrono plivanje Srbije, sarađuje sa VK Partizan i Akademijom vaterpola Partizan i profesionalno se bavi i mentalnim zdravljem sportista. Tu se, na neki način, ukrstila i sa mojom profesionalnom pričom.

Tokom decenija u sportskoj medicini upoznao sam mnogo sportskih psihologa, ali veoma malo psihijatara koji ozbiljno rade sa sportistima.

Pokušavali smo svojevremeno da napravimo jezgro ljudi koji bi takvu pomoć pružali našim sportistima. Dr Đorđe Ćurčić radio je mnogo, ali je kasnije otišao u Nemačku. Važan trag ostavio je i dr Đorđe Koldžić, koji živi u Americi. I zato mi Marinina pojava u našem sportu nije važna samo zbog njene biografije. Nedostajao nam je neko ko je ovde.

Šampion nije robot

Tu tek dolazimo do sportske psihijatrije. Ne treba mnogo statistike da bismo razumeli problem, ali jedan podatak vredi zapamtiti.

Velika sistematska analiza pokazala je da se kod vrhunskih sportista učestalost mentalnih simptoma i poremećaja, u zavisnosti od problema koji se posmatra, kreće od oko 19 odsto, pa do približno 34 odsto za anksioznost i depresiju.

Drugim rečima, medalja nije zaštita od depresije. Mišići nisu zaštita od anksioznosti. Disciplina nije zaštita od paničnog napada. A sposobnost da trpite bol na treningu ne znači da morate sami da trpite sve ostalo.

Sportska psihijatrija je toliko mlada oblast da je prvi međunarodni konsenzus posvećen toj disciplini objavljen tek 2024. godine. Marina se uključila upravo u trenutku kada se ta oblast međunarodno ozbiljno razvija. Ali nije stala na tome da sama radi sa pacijentima.

Nije dovoljno da ja znam

Čini mi se da je ovo možda najbolji opis onoga što Marina sada radi: Nije dovoljno da ja znam. Treba naučiti i druge.

Tako je nastao MindUp 2026 – Mentalno zdravlje u sportu: nauka, performans i wellbeing, koji će 12. septembra 2026. biti održan u Zavodu za sport i medicinu sporta Republike Srbije.

To je prva konferencija sa međunarodnim učešćem u Srbiji posvećena isključivo mentalnom zdravlju u sportu. Program povezuje psihijatre, psihologe, sportske lekare, trenere i sportiste. U njemu učestvuju stručnjaci iz Srbije i inostranstva, ali i velika imena našeg sporta poput Filipa Filipovića, Dejana Savića, Živka Gocića, Pera Antića i drugih.

I možda najneobičnije za današnje vreme – Marina je želela da konferencija bude dostupna ljudima kojima je ovo znanje potrebno, a ne još jedan događaj napravljen samo kao komercijalni proizvod.

To mi govori nešto o njoj što nijedna stručna biografija ne može da kaže. Postoje ljudi koji znanje koriste da bi pokazali koliko znaju. I postoje oni koji, kada nešto nauče, imaju potrebu da se okrenu i kažu: Dođite da vam pokažem. Mislim da Marina pripada ovoj drugoj grupi.

Shutterstock.com

Možda je upravo to snaga

Kada se vratim na početak njene priče, ne bih rekao da je Marina Lukić snažna zato što je sa petnaest godina preživela tragediju. To nije birala.

Ne bih rekao ni da je snažna zato što nije patila. Jeste.

Snaga je možda u svemu što je birala posle toga. Da završi školu. Da studira medicinu. Da ode u drugu zemlju i nastavi da uči. Da postane psihijatar. Da veruje da može da bude majka i onda kada su prognoze bile obeshrabrujuće. Da se vrati. Da radi sa pacijentima. Da se vrati svojoj dečjoj ljubavi prema sportu na potpuno neočekivan način. I konačno, da ono što zna ne zadrži samo za sebe.

I sada pokušava da pomogne ljudima koje poznaje, ljudima koje nikada ranije nije srela i stručnjacima koji će možda jednog dana pomoći hiljadama drugih.

Možda je upravo to najbolja definicija uspeha.

Ne samo koliko smo daleko stigli, nego koliko smo ljudi poveli sa sobom.

Naslovna fotografija-Shutterstock.com