zivotni-stil
Presudan uticaj komšiluka na praznične odluke - To sam ja portal
čep od šampanjca

Presudan uticaj komšiluka na praznične odluke

Nova godina nema gde da dođe, ako joj ne oslobodimo prostor u stanu, životnoj rutini i u sopstvenoj glavi

Ako se pitate kakva je to Nova godina bez torte, onda ste isti kao ja pre nego što sam srela svoju komšinicu u lokalnoj samoposluzi. Kupovala je crne kese za smeće, ali nije ponela naočari, pa nije mogla da pročita koje su najveće.

I onda je u korpu stavila tri pakovanja.

Šta će ti to, pitala sam je.

Samo se zagonetno nasmejala i rekla:

„Dođi na kafu, pa ću da ti ispričam.” Bespomoćno sam raširila ruke iznad pretrpanih kolica kao da pitam: „Kad?” „Dok ti se hladi fil za tortu”, odgovorila mi je i namignula. I eto, tako je došlo do presudnog uticaja komšiluka na moje novogodišnje odluke.

Nismo pre pandemije samo komšinica i ja bile zakrčene stvarima, ceo svet je robovao gomilanju predmeta, para, utisaka, titula, ljubavnih iskustava

Ukratko, njena priča počinje tako što se rasplakala kad je pogledala na svoj frižider okićen magnetima sa putovanja, sa letovanja, sa dočeka novih godina u Beču i Rimu, sa službenih puteva, a bili su tu još i magneti koje su deca donosila sa ekskurzija i svojih putovanja.

Naravno, nijedan nije bio iz prethodne godine. Ali i da je bio, jedva bi se ugurao u gomilu postojećih. Zato je moja komšinica odlučila da raskrči površinu frižidera, kako bi napravila prostor za nove magnete i nova putovanja.

Kad opet budu bezbedna, da ona bude spremna. Naravno, nije želela da baci tako drage uspomene. Izabrala je tri za koje je bila najviše vezana, da Deda Mraz zna šta ona želi na tom mestu, a ostale je htela da odloži u neku kutiju.

Kutija kao generator ideja

Kao da smo tek sada postali svesni pravog značenja simbolike Nove godine, sada kad su nam gotovo svi načini na koje smo je ranije dočekivali postali nedostupni

Kutije, koje inače izgledaju kao da se stalno vuku po kući, volšebno nestanu kad su potrebne. U potrazi za kutijom, komšinica je otvorila i orman gde joj stoje cipele. I naravno, našla je baš onakvu kutiju kakva joj je trebala, samo što su u njoj ležale njene cipele, verovatno već tinejdžerke, lakovane i sa visokom štiklom, kakve više ne nosi.

Još pre nekoliko godina htela je nekome da ih pokloni, ali eto, nije. Kutija nije komšinici pala na glavu kao Njutnu jabuka, ali jeste izazvala bljesak ideje.

Dok je pakovala magnete s putovanja u kutiju, rešila je da novootkrivenu draž raskrčivanja prenese i na ormane sa odećom, u kojima su neki delovi, uprkos lavandi, stekli onaj tipičan muzejski miris.

Slučajno je otvorila i deo sa posteljinom i odlučila: ova godina biće dočekana u duhu raskrčivanja, a ne gomilanja, kao prethodne. Srećna ti Nova godina, rekla je i poklonila mi jedan od tri paketa velikih kesa za otpad.

I ne znam kako smo uopšte mislile da nam se desi nešto novo, kad je staro zaposelo svaki milimetar prostora. Nama ni nova godina nema gde da stane. Ni u stanu, ni u glavi, rekla je ispraćajući me.

Kutije, koje inače izgledaju kao da se stalno vuku po kući, volšebno nestanu kad su potrebne

Detronizacija „omiljenih” stvari

Prvo sam htela da joj se malo rugam što je postala toliki filozof, ali mi se onda upalila lampica. Kao u onoj narodnoj: Dobro je kadšto i pametnu komšinicu poslušati.

Je li, kojim se ono danima izbacuje stari nameštaj pored kontejnera? Hoću da izbacim onu fotelju iz dnevne sobe. Tvoju omiljenu, zgranula se ona. Šta će mi fotelja kad imam trosed, a nemam gde da stavim asuru za vežbanje.

Godinama uporno na listu svojih novogodišnjih odluka pišem: vežbati bar malo svakog dana. I nikada do sada, čak ni ovako minimalistički izrečenu, ovu odluku nisam uspevala da ostvarim, ma ni blizu joj se nisam primakla. I tek mi je sad postalo jasno zašto: pokušavala sam da u svoju životnu rutinu utrpam nešto novo, a da iz nje ništa od starog nisam izbacila.

Sipala sam četiri litra vode u lonac od tri litra, ako me razumete. Ali sad, kad moja omiljena prevelika fotelja izleti napolje i iza nje ostane slobodan prostor, šanse da stvorim novu naviku drastično se uvećavaju. (Što se tiče fotelje, shvatila sa da sam je svojom omiljenom proglasila još pre više od decenije, da se u međuvremenu toliko toga promenilo, pa i ja sama sam se mnogo promenila, o tu fotelju se sad samo saplićem, ali uporno je i dalje zovem – omiljena.)

Rešila je da novootkrivenu draž raskrčivanja prenese i na ormane sa odećom, u kojima su neki delovi, uprkos lavandi, stekli onaj tipičan muzejski miris

Šta nas je naučila neprijateljska godina

Moja komšinica-filozof dobro je uočila da nas je protekla teška godina naterala da stvari oko sebe bolje pogledamo. Kao da smo tek sada postali svesni pravog značenja simbolike Nove godine, sada kad su nam gotovo svi načini na koje smo je ranije dočekivali nedostupni.

Dočeci na atraktivnim turističkim destinacijama gotovo su bili nemogući, a i tamo gde su mogući, visoko su rizični. Objektivno, 2020. bila je neprijateljska godina, ali nas je, kao i svi drugi neprijatelji, naučila gde su nam slabosti.

Nismo pre pandemije samo komšinica i ja bile zakrčene stvarima, ceo svet je robovao gomilanju predmeta, para, utisaka, titula, ljubavnih iskustava. A novogodišnji i božićni praznici pretvorili su se u periode još luđeg gomilanja uglavnom nepotrebnih stvari i iskustava.

Nije bio problem u tome što smo želeli i kupovali novo, već što nismo bili spremni da se lišimo viškova i što smo robovali starim obrascima.

Pokušavala sam da u svoju životnu rutinu utrpam nešto novo, a da iz nje ništa od starog nisam izbacila

Kakve god da su naše praznične odluke za ovu 2021. godinu, one moraju da uključe i ono novo što želimo, ali i ono staro čega ćemo se odreći.

Kao što smo sa  radošću ispratili 2020, a sa nadama dočekujemo 2021, isto tako moramo sa radošću da vidimo leđa staroj fotelji da bismo napravili prostor za vežbanje.

Ako me razumete.