Zbogom Vedrana Rudan

Žena koja se nije plašila ničega osim života bez slobode

Preminula je hrvatska književnica Vedrana Rudan. Otišla je na „područje bez signala”, kako je objavljeno na njenoj zvaničnoj Facebook stranici. Pre ratnica nego samo književnica, svojim odlaskom dirnula je ceo region. Jer je, pre svega, bila glasna, drska i bezobrazna – i to uvek s pokrićem. Kukavičluk nikada nije opraštala, kao ni nasilje nad ženama, nepravde i svakojake političke ridikule. Njenog britkog jezika nije bila pošteđena ni njena porodica, ciljala je uvek i samo na iskrenost. I tu će nastati gotovo nenadoknadiva praznina – teško će se uskoro pojaviti neko s dovoljno hrabrosti da secira sve nepravde ovog Balkana i društva, onako kako je to činila Vedrana Rudan.

Rođena je 1949. u Opatiji i to u strašno disfunkcionalnoj porodici. Iza britkog jezika, cinizma i provokativnog javnog nastupa, nosila je životnu priču punu nasilja, nesigurnosti i gubitaka. U autobiografiji Ples oko sunca otvoreno je pisala o odrastanju uz roditelje alkoholičare, o ocu koji je tukao i ponižavao njenu majku, nju i njenu sestru. Jedina osoba uz koju se kao dete osećala voljeno bila je njena nona, odnosno baka.

Ocu nikada nije oprostila nasilje. Govorila je kako je dugo pokušavala da pronađe opravdanje za njegovo ponašanje, ali je na kraju, kako je rekla, „oprostila sebi što mu ne oprašta”. Posebno ju je obeležio odnos s majkom, ali i smrt sestre od raka pluća. Vedrana je govorila da joj je upravo ljubav najviše nedostajala tokom detinjstva. Sebe iz tog vremena opisivala je kao „krhko, duboko nesrećno i nesigurno biće”, a osećaj da ne vredi dovoljno, usađen u detinjstvu, prema sopstvenim rečima nikada je nije potpuno napustio.

Bila je književnica, novinarka i kolumnistkinja, ali radila je i kao nastavnica, turistički vodič i – prodavačica sladoleda. Sarađivala je s brojnim hrvatskim medijima, ali i više puta ostajala bez angažmana zbog svojih tekstova i javnih istupa. Njen život obeležili su i veliki rezovi. Napustila je prvog supruga i dvoje dece, te započela život s mlađim muškarcem, svojim kasnijim suprugom, Ljubišom Drageljevićem, s kojim je ostala sve do kraja.

Književnu karijeru započela je relativno kasno, u svojim pedesetim, romanom Uho, grlo, nož 2002. godine, a on joj je doneo međunarodni uspeh i potpuno novu životnu fazu. Njene knjige prevedene su na brojne jezike, a po njima su izvođene predstave u Hrvatskoj i inostranstvu.

Godine 2024. objavila je da boluje od raka žučnih kanalića, izuzetno retkog oblika karcinoma, koji se gotovo i ne može preživeti. O bolesti i smrti govorila je otvoreno, uz svoj prepoznatljivi crni humor. Nakon što je preminula, poruka kojom je objavljena njena smrt bila je upravo ona koju je ranije sama izgovorila u jednoj TV emisiji: Kad odem, neka samo piše – Vedrana je otišla na područje bez signala.

7 najpoznatijih izjava Vedrane Rudan

• Kad neko misli da ja mislim krivo, meni ga je žao što je glup.

• Ja ne mrzim ljude. Samo ih uglavnom ne podnosim.

• Voljeni ljudi ne mogu biti ružni.

• Jedino što me povredi, i što me povredi zaista, kad pogledam na vagu. To je moja slaba tačka.

• Ženama ne trebaju ni muškarci ni deca, već sloboda.

• Nema te gluposti koju zaljubljena žena neće učiniti za svog muškarca.

• Čovek čitav život živi sam. Svi ovi oko nas samo su privid.

Naslovna fotografija © United Union / Wikimedia Commons / CC BY-SA 4.0