NLP aksiomi (6. deo): Ne možemo da ne komuniciramo – mi govorimo i kada ćutimo

Nastavljamo sa NLP aksiomina. U prethodnom smo pisali o razgovoru uma i tela, komunikaciji koja nikada ne prestaje! Postoji jedan NLP aksiom koji mi je blizak, možda više od mnogih drugih, upravo zato što se godinama bavim komunikacijom, glasom, telom i svim onim što čovek izgovori, čak i onda kada ne kaže nijednu jedinu reč: „Ne možemo da ne komuniciramo.”

Na prvi pogled ova rečenica zvuči gotovo kao igra reči. Naravno da možemo da ne razgovaramo?! Možemo da odlučimo da ne odgovorimo, možemo da zaćutimo usred razgovora, skrenemo pogled, prekrstimo ruke, uzmemo telefon u ruke, izađemo iz prostorije, ili se pravimo da nešto nismo čule. Ali upravo je u tome suština – sve su to poruke. Naše ćutanje govori, naše telo govori, pogled govori, način na koji dišemo govori, udaljenost koju pravimo između sebe i drugog čoveka govori… A posebno govori naš glas – njegova boja, ritam, jačina, brzina, pauze, ono jedva primetno podrhtavanje koje pokušavamo da sakrijemo kada želimo da izgledamo snažnije nego što se u tom trenutku osećamo.

Verujem da smo sve barem jednom doživele onaj čudan trenutak kada nam neko kaže: „Nije mi ništa”, a mi celim svojim bićem znamo da jeste. Reči govore jedno, ali lice, ramena, glas i pogled pričaju potpuno drugu priču. I kome tada verujemo? Najčešće onome što osećamo iza reči.

Pravilo 7–38–55

Koliko su u komunikaciji, pored samih reči, važni naš glas i govor tela, istraživao je još šezdesetih godina američki psiholog Albert Mehrabian. Iz njegovih istraživanja nastalo je poznato pravilo 7–38–55: kada izražavamo osećanja i stavove, posebno kada reči i neverbalne poruke nisu usklađene, oko 7 odsto utiska vezuje se za same reči, 38 odsto za ton i karakteristike glasa, a 55 odsto za izraz lica i druge vizuelne signale. To ne znači da su reči nevažne, već da ćemo, kada telo i glas govore jedno a reči drugo, mnogo češće poverovati onome što vidimo i osećamo. Upravo zato, komunikacija za mene nikada nije bila samo pitanje: „Šta sam rekla?” Mnogo zanimljivije, a često i mnogo neprijatnije pitanje jeste: „Šta je DRUGA osoba čula, osetila i razumela dok sam JA govorila?”

Važnost prisustva u komunikaciji

Tu dolazimo do još jednog važnog NLP aksioma: „Smisao naše komunikacije nalazi se u odgovoru koji dobijamo.”

Ovo je jedan od onih principa koji umeju malo da nas naljute, jer smo navikle da kažemo: „Ali nisam tako mislila”, „Pogrešno si me razumeo”, „Lepo sam ti objasnila”, „Ne znam šta tu nije jasno”. I zaista, možda nismo tako mislile. Naša namera jeste važna, ali između moje namere i iskustva druge osobe postoji čitav jedan svet – njena mapa, njena istorija, njene rane, njena očekivanja, njeni strahovi i njen način na koji čuje određene reči i tonove.

Ako želim da budem dobar komunikator, nije dovoljno da znam šta sam htela da kažem, potrebno je da budem dovoljno prisutna da primetim šta moja komunikacija proizvodi. Ako nekome deset puta objašnjavam istu stvar na isti način, a on me i dalje ne razume, jedanaesti put verovatno nije potrebno da kažem isto – samo glasnije. Možda treba da promenim reči, možda primer, možda ton, možda trenutak u kome razgovaram. A možda, pre svega, treba da prestanem da govorim i počnem da slušam.

Upravo tu komunikacija prestaje da bude tehnika i postaje odnos.

Tokom godina rada s ljudima, shvatila sam koliko često uopšte ne slušamo da bismo razumeli već slušamo, čekajući trenutak kada ćemo ponovo govoriti. Dok druga osoba priča, mi u sebi već pripremamo odgovor, objašnjenje, odbranu ili protivargument. Ponekad već vodimo sledećih pet minuta razgovora u svojoj glavi, dok čovek preko puta nas još nije završio ni prvu rečenicu.

Fizički smo prisutne, ali smo iz kontakta zapravo već izašle. A druga osoba to oseća. Možda ne ume da objasni šta joj smeta, ali telo registruje odsustvo kontakta, isto kao što registruje kada je neko zaista tu, kada ga zanima ono što govorimo, kada nas gleda bez potrebe da nas odmah popravi, savetuje ili proceni. Zato verujem da jedna od najdubljih komunikacijskih veština nije govor, već PRISUSTVO.

Posebno je to važno u bliskim odnosima, jer tu često verujemo da se podrazumevamo. Posle mnogo godina partnerstva očekujemo da druga osoba „već zna”. Od dece očekujemo da razumeju ono što nikada nismo jasno izgovorile. Od prijateljice očekujemo da prepozna šta nam treba, a onda se povredimo kada to ne učini. Često kažemo: „Ako moram da mu kažem, onda mi više ništa ne znači”, kao da je prava ljubav nekakva savršena telepatija u kojoj druga osoba mora unapred znati šta nam je potrebno.

Ali ljubav nije telepatija. Ponekad je najzreliji čin ljubavi upravo sposobnost da kažemo: „Ovo mi treba”, „Ovo me je povredilo”, „Ovde sam se uplašila”, „Ovo mi prija”, „Ovako bih volela da razgovaramo”. Bez optuživanja, bez dramatizacije, ali i bez napuštanja sebe.

Shutterstock.com

Šta sve otkriva glas?

I tu dolazimo do glasa, koji je meni posebno važan. Glas nije samo instrument kojim proizvodimo reči, već se u njemu čuje naše unutrašnje stanje. Kada smo nesigurne, često ga stišavamo. Kada se branimo, možemo ga zaoštriti. Kada pokušavamo da zadržimo emociju, glas se ponekad stegne zajedno sa grlom. Kada dugo nismo govorile ono što zaista mislimo, ponekad kao da i naš glas postane „tanji”…

Međutim, kada smo u kontaktu sa sobom, kada znamo šta osećamo i šta želimo da kažemo, glas dobija jednu sasvim drugačiju punoću. Možda upravo zato kažemo da neko „ima svoj glas”. Ne mislimo samo na njegovu boju glasa već mislimo na biće koje je pronašlo način da bude prisutno u sopstvenoj istini i da je izrazi.

Gde počinje alhemija komunikacije?

Zato vas pozivam na jednu malu vežbu. Sledeći put kada budete vodile važan razgovor, pre nego što odgovorite, napravite jedan svesni udah i obratite pažnju na telo. Gde ste stegnute? Šta radi vilica? Šta rade ramena? Kakav vam je dah? Kako se osećate? Da li već pripremate odbranu?

A onda se zapitajte: „Šta zapravo želim da druga osoba razume?” Ne šta želim da joj dokažem, ne kako da pobedim, ne kako da pokažem da sam u pravu… već „Šta želim da bude shvaćeno?”

I onda posmatrajte odgovor koji dobijate, ne kao presudu o sebi, već kao povratnu informaciju koja vam pomaže da komunikaciju prilagodite. Možda ćete nešto reći drugačije, možda ćete postaviti pitanje, a možda ćete prvi put ostati dovoljno dugo u tišini da čujete odgovor koji ranije niste mogle da čujete.

Mislim da alhemija komunikacije upravo tu i počinje – u trenutku kada prestanemo da verujemo da je dovoljno izgovoriti prave reči i počnemo da osećamo ono što se događa između dva čoveka. Na kraju, ljudi možda neće zapamtiti svaku našu rečenicu, ali vrlo često pamte kako su se pored nas osećali – da li su bili viđeni, voljeni, saslušani, prihvaćeni, ili su morali da se brane.

Komunikacija zato nije samo ono što šaljemo u svet.

Komunikacija je ono što između nas nastane.

Grlim vas glasom,

Ana

Naslovna fotografija – Shutterstock.com