Vreme je za dokolicu

Postalo nam je neprijatno u tišini. Samima sa sobom. Dokolice kao da više nema.

Pravdaš se i sam sebi kad bi da se ne dešava ništa. Odmah ti nedostaje nešto, a pod jedan – barem neki izazov.

Čim prilegneš – ne dangubi, već slušaj neki podkast o ličnom razvoju. Ako se šetaš – barem broj korake. Letovanje nije ni postojalo ako nemaš slike da pokažeš, prikažeš i objaviš.

Odmor je sumnjiva kategorija, a bojazan da će svakog momenta naići neki zapisničar kome ćemo morati da objašnjavamo zašto ne radimo ništa je realna.

Od zauzetosti kao statusnog simbola, preko odmora koji mora da se zasluži, do straha od sopstvenih misli, došli smo brzinom munje.

Nema dana bez proizvodnje, utisaka, rezultata i veštačkih sadržaja.

Možda je došlo vreme da ponovo naučimo da ne radimo ništa.

Iskoristimo zimu pred nama sa ciljem da nam se dokolica vrati u svakodnevicu.

Neka ne bude prazan sat izgubljeno vreme. Ne treba nam dokaz o potrošnji.

Upravljajmo vremenom koje pripada samo nama.

Budimo tu, u svom životu.

Smućkajmo danas neki brzi kolač sa jabukama i zastanimo.

„Prestanite i znajte da sam ja Bog”, psalam 46/10.

Danas Pentatonix – Hallelujah.