Mogu li veštačka inteligencija i digitalni dvojnici da nas dirnu kao pravi umetnici?
- Sadržaj:
- 1. Plesači koji žive u nevidljivom svetu
- 2. Može li digitalni pevač da probudi stvarne emocije?
Da li biste otišli na baletsku predstavu na kojoj plesači nisu fizički prisutni? Ili na operu u kojoj pevač deli scenu sa sopstvenim digitalnim dvojnikom? Ono što je donedavno zvučalo kao naučna fantastika danas postaje deo savremene umetničke scene.
O tome kako veštačka inteligencija, proširena stvarnost i digitalne tehnologije menjaju naš doživljaj umetnosti, govorile su francuska koreografkinja Nataša Pakinjon (Natacha Paquignon) i kompozitorka Olga Janković na konferenciji Prošireni um, povišena umetnost?, održanoj 21. oktobra u beogradskoj MTS dvorani. Susret je organizovao Francuski institut u Srbiji u okviru programa FRENCH PULSE, posvećenog povezivanju umetnosti i tehnologije.
Plesači koji žive u nevidljivom svetu
Francuska koreografkinja Nataša Pakinjon, umetnička direktorka kompanije Corps Au Bord iz Liona, ima neobičnu ideju:
Šta ako mesta kojima svakodnevno prolazimo kriju plesne predstave koje samo čekaju da ih neko otkrije?
Njena kompanija kreira plesne sadržaje u proširenoj stvarnosti, smeštene u stvarne gradske i prirodne prostore. Dovoljno je da posetilac podigne pametni telefon i na ekranu će se, usred parka, ulice ili istorijskog zdanja, pojaviti digitalni plesači.
Polazište ovih projekata jeste fikcija da određena mesta u sebi već sadrže ples, samo u dimenziji nevidljivoj golim okom. Zanimljivo je što se u tom trenutku prepliću dva vremena: sadašnjost koju posetilac doživljava i ples koji je ranije snimljen. Ako neko prođe ispred ekrana telefona, i taj prolaznik postaje deo prizora.
Permafrost-opera, Olga Janković © Gavrilo Bukilić
Za razliku od uobičajenog skrolovanja, u kojem često zaboravimo na svet oko sebe, Pakinjon želi da telefon pretvori u sredstvo njegovog ponovnog otkrivanja. Njene predstave nemaju strogo određen početak, kraj, ni redosled. Publika se kreće sopstvenim tempom, poput učesnika u potrazi za blagom, otkrivajući ples na neočekivanim mestima.
Ponekad se digitalnim plesačima pridružuju i stvarni izvođači, pa se pred očima publike prepliću fizička i virtuelna tela, stvarnost i fikcija.
Tehnologija tako ne zamenjuje prostor u kojem živimo, već nam omogućava da ga vidimo drugačije.
Može li digitalni pevač da probudi stvarne emocije?
Sličnim pitanjima, ali kroz muziku i operu, bavi se kompozitorka i interdisciplinarna umetnica Olga Janković, jedna od osnivačica beogradskog Centra za interdisciplinarne umetnosti Nukreator.
U svom radu povezuje žive izvođače, elektronski zvuk, trodimenzionalna okruženja i digitalne likove. Posebno je zanimaju alati Unreal Engine i MetaHuman Creator, poznati i iz industrije video-igara.
„Opera je kompleksan interdisciplinarni žanr koji zahteva od autora da eksperimentiše. U naše doba je od velikog značaja da kompozitor ili reditelj bude otvoren prema novim mogućnostima”, mišljenja je ona.
Ali može li publika zaista emotivno da se poveže sa digitalnim pevačem? Olga Janković smatra da može, upravo zato što digitalni lik nije potpuno odvojen od čoveka.
„Mi ne pravimo digitalne likove ni iz čega, već skeniramo žive pevače”, objasnila je. Od njihovog izgleda nastaje trodimenzionalni model, odnosno digitalni dvojnik. Publika istovremeno vidi stvarnog izvođača i njegovu virtuelnu verziju, što omogućava prepoznavanje i emocionalnu povezanost.
Permafrost-opera © Gavrilo Bukilić
Naslovna fotografija © Nađa Irena Fišić