NLP aksiomi (5. deo): Um i telo – razgovor koji nikada ne prestaje!

Nakon 4 teksta o NLP aksiomima, nastavljamo sa NLP blogovima. 

Postoji jedan NLP aksiom koji mi je posebno blizak, možda upravo zato što u sebi nosi nešto što ljudima najčešće promeni percepciju:

Um i telo su deo istog sistema i neprestano utiču jedno na drugo.

Kada kažemo „moj um” i „moje telo”, vrlo lako počnemo da ih doživljavamo kao dve odvojene stvari – kao da postoji ovaj deo mene koji misli, planira, odlučuje i analizira, a negde ispod njega postoji telo koje treba da me poslušno prati kroz život. Međutim, mi nismo glava koja nosi telo sa sobom. Mi smo celina. Ono što mislimo, ono što osećamo, način na koji dišemo, kako držimo telo, kako govorimo i kako doživljavamo sebe neprestano se prepliće i utiče jedno na drugo.

A ako toj celini dodamo i ono što mnogi od nas nazivaju dušom – naš unutrašnji osećaj smisla, intuiciju, duboku čežnju, ono tiho „znam” koje ponekad ne ume da objasni nijedna logika – onda dobijamo još potpuniju sliku čoveka.

Možemo, dakle, reći da u nama postoji jedan neprestani razgovor između misli, emocija, tela i duše. Razgovor koji se odvija non-stop, često ga nismo svesni i uglavnom tek sa godinama počinjemo da učimo „slova ovog jezika”.

Pomislite samo na jednu neprijatnu situaciju koja vas čeka. Možda razgovor koji odlažete, važan sastanak ili odluku koju morate da donesete. Dovoljno je da je zamislite i telo već počinje da reaguje: srce može da ubrza, dah da postane plići, stomak da se stegne, ramena podignu, mišići se pripreme za nešto što se još nije ni dogodilo…

Šta se zapravo dogodilo? Nije se promenila spoljašnja stvarnost, već vaša unutrašnja predstava o njoj, a telo je na tu predstavu odgovorilo. I tu dolazimo do veoma moćne spoznaje: naše telo često reaguje na ono što naš um zamišlja kao da se već događa. Zato misao nije samo misao. Kada mesecima ponavljamo sebi: „Ne mogu”, „Nisam dovoljno dobra”, „Opet će nešto poći po zlu”, „Meni se uvek dešavaju iste stvari”, mi ne stvaramo samo neku priču u glavi. Mi tom pričom oblikujemo i svoje unutrašnje stanje. Dugotrajni stres i negativna očekivanja mogu uticati na nervni sistem, san, mišićnu napetost, disanje, pažnju i način na koji doživljavamo bol i druge telesne senzacije.

Dobra vest je da ovaj odnos nije jednosmeran. Ne utiču samo misli na telo, već i telo može da utiče na misli. Kada promenimo disanje, pokret, držanje tela ili ritam, šaljemo mozgu nove informacije. Zato nije svejedno kako stojimo dok govorimo, kako dišemo kada smo uznemirene, da li sedimo satima skupljene u sebe ili dozvoljavamo telu da se pokrene, proširi i udahne.

Probajte nešto jednostavno: spustite ramena, blago savijte glavu, skupite grudni koš, gledajte u pod i pokušajte da prizovete osećaj velike radosti.

Nije baš lako, zar ne?

A sada ustanite, otvorite grudni koš, podignite pogled, udahnite dublje, dozvolite rukama da se pokrenu i pokušajte da proizvedete osećaj duboke tuge. Telo vam možda neće dozvoliti da tako lako poverujete toj priči.

Naravno, ovim ne možemo „naterati” sebe da budemo srećne kada smo duboko tužne, niti možemo promenom držanja rešiti ozbiljan životni problem. Ali možemo napraviti ono što je veoma važno: možemo promeniti ulaz u svoj unutrašnji sistem. Ako ne možemo odmah da promenimo misao, možda možemo da promenimo dah. Ako ne možemo odmah da promenimo emociju, možda možemo da pokrenemo telo. Ako ne možemo da promenimo okolnost, možemo promeniti način na koji joj prilazimo. A onda, često, nešto počinje da se menja i u nama.

A šta je sa emocijama? Emocija nije samo nešto što se „dešava u glavi”. Ona ima svoju fiziologiju. Strah može da stegne stomak. Bes može da podigne temperaturu i napetost u mišićima. Tuga može da uspori pokret i dah. Uzbuđenje može da ubrza srce. Stid nas može naterati da spustimo pogled. Ljubav i sigurnost često omekšavaju lice, glas i držanje. Međutim, ni ovde odnos nije jednosmeran. Kada dugo potiskujemo emocije, one ne nestaju samo zato što smo odlučile da o njima ne govorimo. Ponekad njihova napetost nastavlja da se izražava kroz telo, kroz stezanje vilice, knedlu u grlu, plitak dah, nemir, napetost u ramenima ili osećaj težine. Zato je važno da naučimo da slušamo telo pre nego što ono počne da ʼvičeʼ. Ne da svaku telesnu senzaciju tumačimo psihološki, jer telo ima svoje biološke potrebe i bolesti koje zahtevaju stručnu medicinsku procenu, već da naučimo da budemo prisutne i da primetimo šta nam se „u nama” događa.

A gde je tu duša? Za mene je ovo pitanje posebno važno, jer možemo mnogo raditi na mislima, menjati uverenja, vežbati telo i regulisati emocije, a ipak osećati da nešto nedostaje. Ponekad je ono što nedostaje upravo osećaj smisla. Onaj unutrašnji osećaj da živimo život koji je naš, da naš glas ima pravo da se čuje, da možemo da stvaramo, volimo, istražujemo, da možemo da budemo ono što jesmo, a ne samo ono što se od nas očekuje. Kada telo, um i emocije počnu da idu u jednom pravcu, a naš unutrašnji osećaj smisla u drugom, često osećamo unutrašnji konflikt. Zato je lični razvoj za mene mnogo više od menjanja misli. To je vraćanje celovitosti.

I zato vam predlažem da ovu kolumnu ne završimo samo čitanjem, već malim iskustvom.

Mala vežba za telo – dah koji vraća prisutnost

Sedite ili stanite tako da vam je kičma dovoljno uspravna, ali ne ukočena. Stavite jednu ruku na grudni koš, a drugu na stomak i samo nekoliko trenutaka posmatrajte svoj dah, bez potrebe da ga menjate. Onda polako udahnite kroz nos i dozvolite stomaku i donjim rebrima da se prošire, a zatim izdahnite i neka izdah traje malo duže od udaha.

Ponovite pet do deset puta. Ne pokušavajte da „napravite” neko posebno stanje. Samo budite sa sobom. Primećujte kako se telo menja kada mu damo drugačiji ritam daha.

Shutterstock.com

Mala vežba za emocije – gde živi ono što osećam?

Zatvorite oči i pitajte sebe:

Šta sada osećam?

Nemojte odmah tražiti objašnjenje. Samo pronađite emociju.

A onda pitajte:

Gde u svom telu osećam ovu emociju?

Možda je u grudima, stomaku, grlu, ramenima ili vilici. Stavite ruku na to mesto i nekoliko trenutaka samo budite tu i dišite u to mesto. Ne pokušavajte da emociju odmah uklonite, jer je nekada ono što nam je potrebno mnogo jednostavnije – da ono što osećamo konačno bude primećeno.

Mala vežba za misli – promenite pitanje

Kada uhvatite sebe da, na primer, mislite: „Ne mogu”, „Prekasno je”, „Opet ću pogrešiti”, nemojte se boriti sa tom misli. Samo je primetite i pitajte:

Da li je ovo činjenica ili moja interpretacija?

A zatim dodajte još jedno pitanje:

Koja bi druga mogućnost mogla da bude istinita?

Ne morate odmah pronaći savršenu misao. Dovoljno je da otvorite vrata još jednoj mogućnosti, jer upravo tu počinje fleksibilnost.

Možda ne možemo u svakom trenutku da promenimo ono što nam se događa, ali možemo učiti da menjamo način na koji tome pristupamo. Možemo učiti da slušamo svoje telo, da prepoznamo svoje emocije, da biramo misli koje nas podržavaju i da ne zaboravimo ono najdublje u sebi – svoj osećaj ko smo i zašto smo ovde.

Um i telo nisu dva sveta koja treba pomiriti – oni su već jedno. Naše je da naučimo taj „sveti jezik” i kako da slušamo njihov razgovor za naše najviše dobro!

Grlim vas glasom,

Ana

Naslovna fotografija – Shutterstock.com