Adenokarcinom pankreasa: rasprostranjenost, faktori rizika, dijagnostikovanje, mogućnosti prevencije i lečenja

U ovom tekstu biće istaknute važne činjenice o adenokarcinomu pankreasa (simptomi, faktori rizika, dijagnostika, lečenje i prevencija), jer je ovo tumor koji je obično u ranoj fazi bez bilo kakvih simptoma i znakova bolesti, a kad se oni pojave, bolest je već uznapredovala ili se proširila van pankreasa, tako da je petogodišnje preživljavanje manje od 10 odsto uprkos savremenim terapijskim mogućnostima.

Rak pankreasa – najvažnije činjenice

Adenokarcinom pankreasa i dalje ostaje jedan od najtežih karcinoma za lečenje, zbog svog agresivnog karaktera i kasne dijagnoze. Simptomi raka pankreasa variraju u zavisnosti od njegove lokalizacije u pankreasu, ali zajednički simptomi uključuju bolove u stomaku i leđima, žuticu, gubitak težine, probleme sa varenjem i promene u nivou šećera u krvi.

Zbog često nespecifičnih simptoma, rak pankreasa se dijagnostikuje u kasnim fazama bolesti. Rizik od razvoja raka pankreasa raste kako ljudi stare. Skoro svi pacijenti su stariji od 45 godina. Oko dve trećine ima najmanje 65 godina. Prosečna starost u vreme postavljanja dijagnoze je 70 godina. Metaanalize o faktorima rizika za rak pankreasa potvrđuju da postoji nekoliko faktora koji povećavaju verovatnoću razvoja ove bolesti: hronični pankreatitis, pušenje, konzumiranje alkohola, prekomerna telesna težina, dijabetes, porodična istorija za ovaj malignom i nasledne genetske mutacije. Izloženost različitim profesionalnim toksičnim hemikalijama (pesticidi, benzin, vinil-hlorid, azbest, itd.) takođe doprinose većem riziku od raka pankreasa.

Razumevanje i prepoznavanje ovih faktora rizika može pomoći u prevenciji i ranijem otkrivanju raka pankreasa. Trenutno ne postoji rutinski skrining za rak pankreasa u opštoj populaciji, ali u toku su istraživanja, kako bi se razvile efikasnije metode za ranu dijagnozu. Za osobe sa visokim rizikom postoje određene skrining strategije, kao što su endoskopski ultrazvuk ili MRI. Prosečno petogodišnje preživljavanje za sve osobe sa rakom pankreasa je manje od 10 odsto (u ranom stadijumu može biti do 37 odsto, a kod uznapredovalog tumora manje od 3 odsto).

Akcenat treba staviti na pravovremeno dijagnostikovanje ovog raka i na eliminaciju ili redukciju faktora koji se dovode u vezu sa njim.

Statistika o raku pankreasa

Prema podacima Globokana (GLOBOCAN, međunarodna organizacija koja prati incidenciju obolevanja od kancera), širom sveta, broj novoobolelih od svih malignih tumora 2022. godine bio je gotovo 20 miliona, a broj umrlih blizu 10 miliona. (1)

Rak pankreasa nije čest maligni tumor, ali je fatalan. Četrnaesti je vodeći uzrok obolevanja (čini 2,6% svih obolelih od malignoma širom sveta) i sedmi vodeći uzrok umiranja (čini 4,7% svih umrlih od malignoma širom sveta). Rizik od razvoja raka pankreasa raste kako ljudi stare. Skoro svi pacijenti su stariji od 45 godina. Oko dve trećine ima najmanje 65 godina. Prosečna starost u vreme postavljanja dijagnoze je 70 godina.

U većini zemalja beleži se stalni trend porasta broja obolelih i umrlih od raka pankreasa.

Petogodišnje preživljavanje raka pankreasa je relativno nisko u poređenju sa mnogim drugim vrstama kancera, jer se rak pankreasa često dijagnostikuje u kasnijim stadijumima kada je bolest već uznapredovala. Prosečno petogodišnje preživljavanje za sve osobe sa rakom pankreasa je 9% (u ranom stadijumu može biti do 37%, a kod uznapredovalog tumora manje od 3%).

Faktori koji utiču na preživljavanje su stadijum raka, vrste tumora, opšte zdravlje pacijenata i vrsta terapije. U centralnoj Srbiji prosečno godišnje od raka pankreasa oboleva oko 728 osoba, a umire oko 754. U periodu 1999–2022. godine dolazi do značajnog porasta stope incidencije (obolevanja) i stope umiranja (mortaliteta), što ukazuje na neophodnost preduzimanja odgovarajućih preventivnih mera. Poseban akcenat treba staviti na upoznavanje populacije sa specifičnostima ovog malignog tumora.

Šta je to pankreas?

Pankreas je organ digestivnog i endokrinong sistema, koji se nalazi u gornjem, središnjem delu abdomena, iza želuca. Ima oblik ribe, sa širokom glavom, suženim telom i uskim šiljastim repom. Kod odraslih je dugačak oko 15 centimetara, a širok manje od 5 centimetara. Glava pankreasa je na desnoj strani abdomena (trbuha), iza mesta gde se želudac spaja sa dvanaestopalačnim crevom (prvi deo tankog creva). Telo pankreasa je iza želuca, a rep na levoj strani želuca pored slezine.

Pankreas ima dve funkcije: egzokrini pankreas izlučuje pankreasni sok, koji sadrži enzime za varenje hrane, a endokrini proizvodi dva hormona za regulaciju šećera u krvi – glukagon i insulin. Egzokrini pankreas se sastoji od mnoštva pankreatičnih lobulusa u kojima se nalaze žlezdane strukture koje stvaraju i luče pankreasni sok. Od njih polaze sitni izvodni kanali koji se sukcesivno spajaju u jedan glavni izvodni kanal pankreasa, koji se zove Virsungov kanal. On se spaja sa glavnim žučnim kanalom (ductus choledochus) u jedan zajednički izvodni put koji se otvara u dvanaestopalačnom crevu. Dnevno se luči 1,5–3 litra pankreasnog soka. Glavni enzimi za varenje hrane u pankreasnom soku su: amilaza, pankreasna lipaza, holesterol esteraza, fosfolipaza, endopeptidaze, itd.

Rak pankreasa – šta je to?

Rak pankreasa je nekontrolisani rast abnormalnih ćelija u pankreasu. Ove ćelije formiraju tumore koji se mogu proširiti na druga tkiva u pankreasu, na limfne čvorove i na druge organe.

Adenokarcinom pankreasa je najčešći tip raka egzokrinog pankreasa (javlja se u oko 95% slučajeva). Formira se kada egzokrine ćelije u pankreasu počnu da rastu van kontrole. Većina pankreasa se sastoji od egzokrinih ćelija, koje formiraju egzokrine žlezde i kanale. U oko 65% slučajeva dolazi do pojave karcinoma glave pankreasa, dok se u 25% slučajeva javlja karcinom tela i u 10% karcinom repa pankreasa. Drugi, manje uobičajeni egzokrini karcinomi uključuju adenoskvamozne karcinome, karcinome skvamoznih ćelija, karcinome acinarnih ćelija, nediferencirane karcinome itd.

Neuroendokrini tumori su mnogo ređi i potiču iz ćelija koje proizvode hormone u pankreasu. Oni imaju različite faktore rizika i uzroke, imaju različite znakove i simptome, dijagnostikuju se različitim testovima, leče se na različite načine i imaju različitu prognozu u odnosu na adenokarcinom pankreasa o kojem je reč u ovom tekstu.

Shutterstock.com

Rak pankreasa – simptomi i znaci

Karcinom pankreasa u ranoj fazi obično ne daje bilo kakve simptome i znake bolesti. U trenutku kada se pojave simptomi, rak pankreasa je uznapredovao ili se proširio van pankreasa.

Najčešći simptomi su:

• Žutica

Javlja se žutilo očiju i kože, usled visokih vrednosti bilirubina u organizmu. Žuč, koju proizvodi jetra i koja sadrži bilirubin, a koja služi za razgradnju masti, ne može da se izluči u crevo, zbog čega rastu vrednosti bilirubina u telu. Karcinom glave pankreasa nalazi se u blizini zajedničkog žučnog kanala kojim se žuč odvodi u creva i još kao mala tumefakcija (mala tumorska masa) vrši pritisak na dati kanal. Karcinomi u telu ili repu pankreasa ne pritiskaju kanal sve dok se ne prošire kroz pankreas. Drugi znaci žutice su: tamni urin, svetle ili masne stolice, svrab kože.

• Bol u gornjem delu abdomena ili u leđima

Tumor vrši pritisak na okolne strukture i uzrokuje bol. Širenjem na nerve može izazvati bol u leđima. Bol je tup, u gornjem delu trbuha, koji zrači u leđa. Obično je isprekidan.

• Mučnina i povraćanje

Tumefakcija može da izvši pritisak na želudac, što može da oteža prolaz hrane i izaziva mučninu, povraćanje i bol koji se pogoršava nakon jela.

• Slab apetit

• Nadimanje

• Gubitak težine

• Umor

• Problemi sa varenjem

• Dijabetes

Rak može da uništava ćelije koje proizvode insulin, tako da može da dođe do pojave žeđi i gladi i čestog mokrenja. Može da dođe do razvoja dijabetesa ili pogoršanja postojećeg dijabetesa.

Simptomi raka pankreasa mogu značajno varirati u zavisnosti od njegove lokalizacije u pankreasu. Kod karcinoma glave pankreasa obično se javljaju žutica, bol koji je lokalizovan visoko u sredini trbuha i pod levim rebarnim lukom, često nejasan i zrači u leđa, gubitak apetita, mučnina, povraćanje, umor, malaksalost i poremećaj varenja. Međutim, kod karcinoma tela i repa pankreasa najčešće se javljaju gubitak telesne težine i bol u leđima, palpabilna masa visoko u sredini abdomena, malaksalost, kao i pojava dijabetesa.

Faktori rizika za nastanak raka pankreasa

Starost je jedan od najvažnijih faktora rizika za rak pankreasa, jer se rizik povećava kako ljudi postaju stariji. Veći broj obolelih je u starijem životnom dobu (preko 60 godina). Takođe, muškarci imaju nešto veći rizik od žena. Metaanaliza iz 2018. godine pokazala je da je rizik od raka pankreasa kod starijih od 60 godina 3-4 puta veći nego kod mlađih osoba. Takođe, prema nekim studijama, muškarci imaju nešto veći rizik od žena, jer je bolest povezana sa životnim navikama (pušenje, konzumiranje alkohola, ishrana itd.) i genetikom. Češće se javlja kod Afroamerikanaca nego drugih etničkih grupa.

U više metaanaliza pokazano je da pušenje može povećati rizik od raka pankreasa. Metaanaliza iz 2011. godine, koja je obuhvatila 21 studiju i više od 5 miliona ljudi, pokazala je da pušači imaju dva puta veći rizik od razvoja raka pankreasa u poređenju sa nepušačima. Pušenje predstavlja faktor rizika za rak pankreasa u svim starosnim grupama; veći rizik imaju oni sa dužim pušačkim stažom i stravstveni pušači.

Hronični pankreatitis je dugotrajna upala pankreasa koja može povećati rizik od razvoja raka pankreasa. Metaanaliza objavljena u British Journal of Cancer (2013), koja je objedinila podatke iz 12 istraživanja, utvrdila je da osobe sa hroničnim pankreatitisom imaju 3,5 puta veći rizik od razvoja raka pankreasa, a posebno je rizik visok kod osoba sa alkoholnim pankreatitisom.

Prekomerna telesna masa, posebno abdominalna gojaznost, povećava rizik od raka pankreasa. Zdravstveni problemi povezani sa gojaznošću, kao što su insulinska rezistencija i upalni procesi, mogu doprineti razvoju malignih tumora. Metaanaliza iz 2016. godine, koja je obuhvatila 15 studija sa više od 3 miliona učesnika, otkrila je da ljudi sa prekomernom telesnom težinom imaju od 20 do 50% veći rizik za razvoj raka pankreasa, u poređenju sa osobama koje imaju idealnu telesnu težinu.

Ljudi sa dijabetesom ili novodijagnostikovanim dijabetesom imaju povećan rizik od razvoja raka pankreasa. Metaanaliza, koja je obuhvatila 18 studija i 10 miliona učesnika (2012), pokazala je da osobe sa dijabetesom imaju dva puta veći rizik za razvoj raka pankreasa.

Osobe koje su razvile dijabetes u kasnijem životu (starije od 60 godina) imale su posebno visok rizik za razvoj raka pankreasa.

Pozitivna porodična anamneza za rak pankreasa, posebno bliskih srodnika, povećava rizik od raka pankreasa. Studija objavljena u časopisu JAMA (2011) istakla je da osobe čiji srodnici prvog stepena srodstva (roditelji, braća/sestre) imaju rak pankreasa, imaju za 2 do 3 puta veći rizik da obole od istog maligniteta.

Neke nasledne promene gena (mutacije) doprinose većem riziku od raka pankreasa i mogu se preneti sa roditelja na dete. Ove nasledne promene gena (mutacije) odgovrne su za čak 10% karcinoma pankreasa. Ponekad ove promene dovode do sindroma koji uključuju povećan rizik od drugih karcinoma (ili drugih zdravstvenih problema). Primeri genetskih sindroma koji mogu izazvati rak pankreasa su:

• Nasledni sindrom raka dojke i jajnika (HBOC), uzrokovan mutacijama u BRCA1 ili BRCA2 genima

• Nasledni rak dojke, uzrokovan mutacijama u PALB2 genu

• Ataksija-telangiektazija (AT), uzrokovana mutacijama u ATM genu

• Porodični sindrom atipičnog melanoma sa višestrukim mladežima (FAMMM), uzrokovan mutacijama gena p16/CDKN2A i povezan sa melanomom kože i oka

• Nasledni pankreatitis, obično uzrokovan mutacijama gena PRSS1

• Linčov sindrom, takođe poznat kao nasledni nepolipozni kolorektalni kancer (HNPCC), najčešće uzrokovan defektom gena MLH1 ili MSH2

• Pojc–Jegersov (Peutz–Jeghers) sindrom, uzrokovan defektima gena STK11

Prekomerno konzumiranje alkohola može povećati rizik od raka pankreasa. Alkohol može izazvati hronični pankreatitis, koji je povezan sa većim rizikom od nastanka raka pankreasa. Metaanaliza iz 2017. godine, koja je obuhvatila 17 studija, pokazala je da umereno do često konzumiranje alkohola povećava rizik za oko 40–60% u odnosu na osobe koje ne konzumiraju alkohol. Rizik je veći kod ljudi koji piju veće količine alkohola na dnevnoj bazi.

Drugi faktori koji povećavaju rizik od raka pankreasa su: neadekvatna ishrana (ishrana bogata crvenim mesom i mesnim prerađevinama, a siromašna voćem i povrćem, pogotovo ishrana bogata mastima, a siromašna dijetetskim vlaknima); izloženost štetnim profesionalnim noksama (pesticidi, benzol, vinil-hlorid, azbest, radijacija); oboljenje jetre (ciroza, druge bolesti) itd.

Osobe koje rade u poljoprivredi, naročito u industrijama koje koriste pesticide i herbicide, imaju povećan rizik od razvoja raka pankreasa.

Benzol, koji se koristi u hemijskoj industriji, proizvodnji plastike i u rafinerijama, poznata je kancerogena supstanca. Osobe koje rade u industriji plastike, posebno sa vinil-hloridom (koji se koristi za proizvodnju PVC-a), mogu imati veći rizik od razvoja raka pankreasa.

Azbest je poznata kancerogena supstanca – koristi se u mnogim industrijama, posebno u građevinskoj industriji, brodogradnji i proizvodnji izolacije. Dugotrajna izloženost azbestu povećava rizik od razvoja raka pluća, ali i raka pankreasa.

Veći rizik imaju i zdravstveni radnici koji mogu biti izloženi radijaciji. Dugotrajna izloženost radijaciji, posebno tokom niza godina, može povećati rizik od razvoja raka pankreasa, iako su u pitanju minimalne količine radijacije.

Dugotrajna izloženost hemikalijama, kao što su pesticidi, benzol i vinil-hlorid, može izazvati genetske mutacije u ćelijama pankreasa, a neke hroničnu inflamaciju pankreasa, što može povećati verovatnoću razvoja raka pankreasa tokom vremena.

Pored osnovnih faktora rizika za rak pankreasa, postoje i neki dodatni faktori koji mogu doprineti većem riziku od razvoja ove bolesti: infekcija bakterijom H. pylori, sedeći način života i nedostatak fizičke aktivnosti, izloženost pasivnom pušenju, konzumiranje kafe, postojanje već nekog malignog oboljenja, hronična opstruktivna bolest pluća (HOBP), pozitivna anamneza za bolesti žučne kese (npr. žučni konkrementi), osobe sa krvnom grupom A u odnosu na osobe koje imaju druge krvne grupe, hipertenzija, apneja (stanje u kojem disanje nekoliko puta prestaje tokom spavanja; povezivana je u nekim istraživanjima sa većim rizikom od raka, uključujući rak pankreasa, verovatno zbog dugoročnih efekata na nivoe kiseonika i metabolizam). Ovi dodatni faktori rizika su još uvek predmet istraživanja.

Shutterstock.com

Rak pankreasa – dijagnoza

Rak pankreasa se često ne prepoznaje u ranom stadijumu bolesti, jer simptomi mogu biti nejasni ili se javljaju kasno.

Šta se sve uzima u obzir prilikom dijagnostikovanja raka pankreasa?

1. Klinički simptomi i znaci

Uzima se detaljna anamneza i vrši se procena simptoma i znakova bolesti (bol u gornjem delu stomaka ili leđima, gubitak težine, žutica, promene u apetitu, mučnina, povraćanje, promene u stolici – svetla stolica, proliv, ili masna stolica).

2. Laboratorijske analize

Određuju se specifični tumorski markeri:

• CA 19-9 je najčešći marker raka pankreaze, iako nije specifičan, jer može biti povišen i kod drugih bolesti;

• CEA (karcinoembrionalni antigen): može biti povišen, ali nije specifičan samo za rak pankreaze.

Analiziraju se biohemijski parametri, kao što su jetreni enzimi (AST, ALT, bilirubin), jer mogu ukazati na opstrukciju (začepljenja) žučnih puteva zbog tumora. Genetska testiranja, takođe, mogu pomoći u dijagnostici (npr. BRCA2 mutacije, itd.).

3. Radiološke metode: ultrazvuk, kompjuterizovana tomografija – CT, magnetna rezonanca – MRI, endoskopska ultrasonografija – EUS, endoskopska retrogradna holangiopankreatografija – ERCP.

4. Biopsija

Najpreciznija metoda za potvrdu dijagnoze raka pankreasa.

5. Određivanje stadijuma bolesti (primena CT, MRI i PET-CT).

Rak pankreasa – trend porasta obolevanja i umiranja

Prema podacima Globokana, analizom podataka za 48 zemalja sveta, uočava se trend porasta incidencije i mortaliteta od raka pankreasa kod oba pola, posebno među ženama (prosečan godišnji porast incidencije od 17% kod žena u odnosu na 14% kod muškaraca, a mortaliteta za 14% kod žena u odnosu na 8% kod muškaraca). Takođe, uočen je porast incidencije i mortaliteta za rak pankreasa posebno među osobama starijim od 50 godina, ali trend porasta postoji i među mlađim osobama. Najveća standardizovana stopa incidencije i mortaliteta karcinoma pankreasa je zabeležena u regionima sa veoma visokim (7,7 i 4,9/100.000) i visokim indeksima humanog razvoja (6,9 i 4,6/100.000). Zemlje sa većom incidencijom i mortalitetom češće imaju veću prevalenciju pušača, korisnika alkohola, fizički neaktivnih, gojaznih, hipertenzičara i osoba sa visokim vrednostima holesterola.

U Evropi stopa incidencije raka pankreasa varira među različitim zemljama, ali generalno se smatra da je učestalost ove bolesti u porastu. Zemlje Zapadne Evrope (poput Francuske, Nemačke, Italije i Velike Britanije) imaju relativno visoke stope incidencije raka pankreasa (11–14 na 100.000 stanovnika godišnje), a zemlje Istočne Evrope niske (8–10 na 100.000 stanovnika godišnje). U mnogim evropskim zemljama raste incidencija raka pankreasa, što je povezano sa starenjem populacije, povećanjem broja pušača i gojaznosti, kao i povećanjem broja osoba sa dijabetesom. Iako su stope incidencije u porastu, rak pankreasa i dalje ostaje relativno retka bolest u poređenju sa nekim drugim vrstama raka, kao što su rak pluća, rak dojke ili rak debelog creva. Međutim, zbog svoje agresivne prirode i loše prognoze, rak pankreasa ima vrlo visok nivo smrtnosti, što ga čini velikim javnozdravstvenim izazovom. Rak pankreasa je jedan od najčešćih uzroka umiranja od raka u Evropi, a stopa mortaliteta je gotovo jednaka stopi incidencije, što znači da se veliki broj dijagnostikovanih slučajeva završava smrću zbog kasne dijagnoze i agresivne prirode bolesti.

Globalno, stopa mortaliteta iznosi 5-6 smrtnih slučajeva na 100.000 stanovnika godišnje, s velikim razlikama među regionima. Zapadne zemlje, poput Sjedinjenih Država i zemalja Zapadne Evrope, imaju najvišu stopu mortaliteta, dok zemlje u Aziji i Africi imaju niže stope, iako se one povećavaju zbog promena u životnim navikama i starenja populacije. Stopa mortaliteta za rak pankreasa u Evropi pokazuje značajne razlike između razvijenih i nerazvijenih zemalja, kao i među različitim regionima unutar Evrope. Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Italija i Skandinavija (Švedska, Danska, Norveška) imaju visoke stope mortaliteta za rak pankreasa. U tim zemljama, stopa mortaliteta je 12–15 na 100.000 stanovnika godišnje. To je povezano sa visokom stopom incidencije raka pankreasa, kao i postavljanjem dijagnoze u kasnijim fazama, što smanjuje šanse za preživljavanje.

U razvijenim zemljama, faktori rizika kao što su pušenje, gojaznost, nezdrava ishrana, prekomerno konzumiranje alkohola i starenje populacije značajno doprinose visokim stopama mortaliteta. Ove zemlje imaju bolje dijagnostičke mogućnosti, ali su često, zbog prekasnog otkrivanja raka pankreasa, stope mortaliteta visoke. U zemljama sa nižim stopama mortaliteta (kao što su Rumunija, Bugarska, Poljska, Mađarska i Albanija), stopa mortaliteta za rak pankreasa je 7–10 na 100.000 stanovnika godišnje. Niže stope mortaliteta mogu da budu rezultat manjih dijagnostičkih mogućnosti u ovim zemljama, ali i niže prevalencije faktora rizika kao što su pušenje i gojaznost. U mnogim zemljama u istočnoj i jugoistočnoj Evropi, nedostatak resursa i naprednih dijagnostičkih tehnologija može značiti da mnogi slučajevi raka pankreasa nisu pravilno dijagnostikovani ili dokumentovani. Zbog toga, stopa mortaliteta može biti potcenjena.

U Sjedinjenim Američkim Državama je procenjeno da je broj novoobolelih od raka pankreasa 2022. godine iznosio 62.210, a broj umrlih 49.830. U periodu od 2010. do 2019. godine beleži se stalni trend porasta obolelih od raka pankreasa za oko 0,5% godišnje, a broj umrlih za oko 0,2% godišnje.

Rak pankreasa – razlike u obolevanju i umiranju u odnosu na pol

U većini zemalja, muškarci imaju nešto višu stopu incidencije raka pankreasa nego žene. Prosečno, muškarci imaju 1,5–2 puta veći rizik od razvoja raka pankreasa u poređenju sa ženama.

U većini zemalja muškarci su češće pušači, što je jedan od najznačajnijih faktora rizika za rak pankreasa. Pušenje je odgovorno za oko 20–30% svih slučajeva raka pankreasa. Konzumiranje alkohola je takođe češće među muškarcima nego ženama, što može doprineti većem riziku od raka pankreasa. Muškarci češće nego žene rade u industriji, tako da su češće izloženi hemikalijama i toksičnim materijama koje mogu povećati rizik od razvoja raka pankreasa. Kod muškaraca se češće javlja hronični pankreatitis nego kod žena, što je još jedan od faktora rizika za razvoj raka pankreasa.

Iako žene imaju niži rizik od razvoja raka pankreasa u poređenju sa muškarcima, stopa incidencije raste u poslednjim decenijama, što je povezano sa promenama u životnim navikama i porastom gojaznosti. Neki istraživači sugerišu da estrogen, ženski polni hormon, može da ima zaštitni efekat za razvoj ovog malignoma, iako je ova teorija još uvek predmet istraživanja. Iako su žene u prošlosti ređe bile pušači i korisnici alkohola u poređenju sa muškarcima, u poslednjim decenijama ove razlike se smanjuju, a to može dovesti do povećanja incidencije raka pankreasa kod žena.

Shutterstock.com

Rak pankreasa – skrining

Skrining raka pankreasa je tema koja je u velikoj meri predmet istraživanja, jer se rak pankreasa često otkriva u kasnim stadijumima bolesti kada je već metastazirao. Zbog toga se razvijaju i proučavaju različite strategije za ranu detekciju (skrining), međutim trenutno ne postoji standardizovan i široko prihvaćen skrining test za rak pankreasa kod opšte populacije. Iako nema rutinskog skrininga za opštu populaciju, postoje određene strategije i istraživanja usmerena na ranu detekciju raka pankreasa u visokorizičnim grupama. Osobe sa porodičnom istorijom raka pankreasa i sa genetskim predispozicijama (poput BRCA1/BRCA2 mutacija, Linčov sindrom, ili Pojc–Jegersov sindrom) češće treba podvrgavati skriningu, jer imaju veći rizik od razvoja raka pankreasa. Tehnike koje se koriste za ranu detekciju raka pankreasa su: CT, MRI, EUS i određivanje specifičnih biomarkera u krvi, kao što je CA 19-9. Međutim, povišene vrednosti CA 19-9 mogu biti prisutne i kod drugih benignih i malignih stanja, kao što su hronični pankreatitis (upala pankreasa), cistična fibroza, bolesti jetre (poput ciroze), rak želuca, jetre, kolorektuma itd.

Rak pankreasa – prevencija

Prevencija raka pankreasa predstavlja izazov, jer specifične strategije za sprečavanje ovog raka nisu potpuno razvijene. Postoje dokazi da određeni faktori rizika mogu biti modifikovani kako bi se smanjio rizik od razvoja raka pankreasa. Preporučuju se sledeće preventivne mere: prestanak pušenja, održavanje idealne telesne težine, zdrava ishrana (ishrana bogata voćem, povrćem i dijetetskim vlaknima, kao i sa malo zasićenih masti može smanjiti rizik od raka pankreasa; smanjenje unosa crvenog mesa i prerađene hrane može biti od velike koristi), ograničen unos alkohola i redovna fizička aktivnost.

Dok su specifične preventivne strategije za rak pankreasa (skrining testovi) još uvek u fazi istraživanja, genetsko testiranje na mutacije koje povećavaju rizik od raka pankreasa može pomoći u identifikaciji osoba sa visokim rizikom koje bi mogle imati koristi od ranog praćenja i prevencije. Takođe, redovno treba pratiti sve osobe sa pozitivnom porodičnom istorijom za rak pankreasa.

Rak pankreasa – lečenje Zbog svoje agresivne prirode i kasne dijagnoze, rak pankreasa ima relativno nizak stepen preživljavanja. Rano otkrivanje i lečenje ključni su za poboljšanje ishoda. Kod pacijenata koji imaju karcinom pankreasa hiruško lečenje predstavlja centralnu terapijsku opciju, ali se savetuje primena perioperativne hemioterapije. Lečenje počinje hemioterapijom, posle koje se radi operacija, a potom se ponovo nastavlja sa primenom hemioterapije. Ciljana terapija (lekovi koji deluju na specifične molekule koji su odgovorni za rast tumora) i imunoterapija (antitumorski vid lečenja koji koristi prirodnu odbrambenu sposobnost organizma da prepozna, napadne i uništi ćelije raka) mogu biti opcije za neke pacijente, zavisno od genetskih karakteristika raka. U slučaju raka pankreasa, istraživanja su pokazala da su erlotinib i PARP inhibitori najbolje opcije za ciljanu terapiju. Iako se imunoterapija ne koristi u većoj meri u lečenju raka pankreasa, neka istraživanja ukazuju na značaj tretmana koji stimulišu imunosistem kako bi se borio protiv raka (npr. inhibitori kontrolnih tačaka – pembrolizumab i nivolumab, vakcine koje su u fazi istraživanja itd.)

Izvor

1. https://gco.iarc.who.int/media/globocan/factsheets/populations/900-world-fact-sheet.pdf

Naslovna fotografija – Shutterstock.com