inspiracija
Vitamin D3 - Mirjana Bobić Mojsilović-Majke mi bajka- To sam ja
Mirjana Bobić Mojsilović - književnica i autorka kolumne "Majke mi, bajka"

Vitamin D3

Život se živi u šopingu koji postaje zamena za ljubav, pozorište, literaturu, za vreme provedeno s drugim. Društvene mreže postaju simbolički izlog u kome savremeni čovek stoji kao maneken usamljenosti i praznine

U svom bestseleru Pleme, o povratku kući i pripadanju Sebastian Junger kaže:

„Ljudima ne smeta kad je teško, čak ih to izaziva na akciju, inspiriše ih. Ono što ljudi teško podnose jeste osećanje da nisu neophodni. Moderno društvo usavršilo je umetnost ubeđivanja ljudi da nikome nisu neophodni.”

Ima mnogo istine u ovim rečima.

Navodno, niko više nije neophodan. Radnici su sve više zamenjeni mašinama, mislioci kompjuterima, ionako labave društvene veze, sada su, čini se, labavije nego ikada.

Muž nije potreban, žena nije potrebna, porodica je višak. Bez svakoga se može. Roditelji su teret. Čak je i ljubav, ta slatka iluzija, ismejana i zamenjena  „partnerskim odnosima”, vezama iz koristoljublja ili samo seksom. Nije li potrošačka civilizacija na vrlo perverzan način izjednačila čoveka i stvari koje kupuje?

Čovek koji ne kupuje, kao da i ne živi. Život se živi u šopingu koji postaje zamena za ljubav, pozorište, literaturu, za vreme provedeno s drugim. Društvene mreže postaju simbolički izlog u kome savremeni čovek stoji kao maneken usamljenosti i praznine.

Dovoljno je samo izaći napolje i pomisliti – neophodan sam vitaminu D3, jer ako mene nema, nema ni njega!

Ionako smo usamljeni, a sad nam je ukinuto veče s prijateljima, izlasci, potreba da se oblačimo i doterujemo. Ostavljeni smo ispred televizora ili ispred kompjutera, odakle nas zasipaju strahom i porukama da vreme brzo prolazi i da neprestano nadiru mlađi, bolji, lepši, pametniji i uspešniji. Ako se ne potrudimo, i sami ćemo postati deo ogromnog plemena nepotrebnih.

Ovaj indukovani besmisao, ovaj opasni virus depresije, pobeđuje se nepristajanjem da se učestvuje u ovom sumanutom takmičenju, u kome svako gubi.

Dovoljno je samo izaći napolje i pomisliti suprotno – neophodan sam vitaminu D3, jer ako mene nema, nema ni njega! I neophodan sam suncu, i detelini sa četiri lista koja čeka na mene u parku, između psećih govanaca, i snegu, i vetru, i svoj onoj muzici, i bojama, i senicama koje sleću na moju terasu. Spisak bi mogao da bude beskonačan.

I upravo u toj beskonačnosti spiska svih mojih neophodnosti, leži moj jedini recept za borbu protiv depresije, besmisla i osećanja da sam nepotrebna.