Svi smo ljudi, jednaki smo, i treba da težimo slozi i ljubavi

Dok smo živeli u malo većoj verziji naše lepe zemlje i imali avio-kompaniju koja je letela na pet kontinenata, bilo nam je sve bliže.

Ili mi se tako u/činilo?

Znali smo da ima naših ljudi i u dalekoj Australiji, pa su i oni drugačije doživljavali dolazak u domovinu vozeći se nacionalnom avio-kompanijom, iako je let, sa stajanjima, trajao skoro 24 časa.

Bilo je tu Makedonaca koji su uvek tražili „kenot” koka-kole i „ajsot”, mešajući novomaternji i maternji, ali niko ne zamera i ne bira kad se ide trbuhom za kruhom. U Australiju su, tokom i odmah nakon Drugog svetskog rata, otišli i mnogi mrzitelji komunizma iz Srbije i Hrvatske pa je najezda povratnika i posetilaca bila velika 80-tih godina, kad je spao strah od komunističke odmazde. Oni su svi govorili pre svega engleski, sa primesama arhaičnih srpskohrvatskih reči kojih su se sećali iz mladosti, ili koje su naučili od svojih roditelja koji su dolazili iz ruralnih sredina tada Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca.

Svih narodnosti je tada bilo, osim Slovenaca.

Oni nisu, doskoro, bili narod koji je tražio bolje sutra ili parče hleba ili parče pravde. Imam utisak da je njima bilo baš fino i da su se lepo provodili s nama u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji.

Čak i nakon prestanka postojanja te zajednice, javno i sa ponosom su se u Sloveniji zadržali svi znaci postojanja partizana, SKOJ-a, Tita i zajedničke borbe protiv fašizma. To je, jednostavno, činjenica.

U Srbiji, kao i uvek, animozitet se samo pojačava od teme do teme. Izgleda, do istrebljenja.

Hrvatska je, naravno, pobednica u lakrdijaško neprijateljskom natrljavanju na nos svima da su oni sada deo mnogo jačeg i namazanijeg društva.

Ja sam ionako stanovišta da smo svi ljudi. Da smo jednaki i da treba da težimo slozi i ljubavi.

Naročito sad kad vidim da Slovenija zove srpsku decu da se školuju besplatno, srpske doktore da rade, a srpske firme da se razvijaju i kod njih. Sve diplome iz male Srbije su priznate.

Dokaz da velika riba jede malu je upravo ovo. Nema više ko da živi u Sloveniji. Odoše prvo rođeni Slovenci negde gde je bolje.

Znam da trava nije zelenija kod komšije i da sunce tuđeg neba neće grejati kako očekujemo, ali avaj, svako prema svojoj želji i savesti.

I danas znamo sigurno da je „svanulo iznad Crkve Sv. Marka”, a da mi svi imamo samo jednu želju, a ona je: „Pogledaj dom svoj anđele i skini paučinu s očiju”. RIP

Malo mi idu suze dok slušam Boru Đorđevića, ali seckam luk da niko ne primeti.

Danas, leskovačka mućkalica i domaća pogača.