Grenland Viktora Lazića: Ljubljenje nosevima ispod aurore borealis

Grenland, najveće ostrvo na svetu, i njegovi malobrojni stanovnici, nisu ni prstom mrdnuli da bi došli u žižu interesovanja svekolike svetske javnosti. A ipak su došli. Naša čitalačka publika ima sreće da ovo pojačano interesovanje za Grenland zadovolji na kvalitetan i oplemenjujući način – čitanjem putopisne knjige Grenland – zaleđeno srce planete autora Viktora Lazića. Knjiga je nastala na osnovu Lazićevog boravka na Grenlandu u leto 2019. godine, a upravo ju je objavila Laguna.

Mnogo zemlje, malo ljudi

Grenland je sastavni deo Kraljevine Danske, ali je geografski bliži obalama Amerike, nego evropskom kopnu. Ime, koje znači zelena zemlja, zamenili su sa Islandom, čije ime znači ledena zemlja. Legenda kaže da su toj zameni kumovali prvi naseljenici ovih ostrva da bi zbunili i obeshrabrili pljačkaše. Jer, dok je Island zaista zelen, dotle je Grenland u najvećem delu svoje teritorije pokriven ledom. Na jeziku Inuita, domorodaca na Grenlandu, ostrvo se zove Kalaallit Nnaat, što znači zemlja ljudi.

Da bi nam dočarao koliki je zapravo Grenland, Lazić piše da je „reč o teritoriji velikoj poput dvadeset tri Srbije, po kojoj je, recimo, rasuto stanovništvo Valjeva, i to samo njegovog užeg gradskog jezgra”.

Minerali iz zemlje, gvožđe s neba

Da Grenland nije samo bogat ledom, veći i retkim mineralima i drugim prirodnim resursima, saznali smo nedavno sa političkih govornica. No, iz knjige Viktora Lazića saznajemo da na Grenlandu nema gvožđa. Pa ipak, iz muzejskih eksponata se vidi da su prvi doseljenici, Vikinzi i njihovi potomci, koristili gvozdene predmete, koje su dovozili iz Evrope.

Mnogo pre njih, svedoči arheologija, i starosedeoci Inuiti koristili su gvozdene vrhove za koplja. Inuiti nisu gvožđe uvozili, već su ga odlamali od asteroida koji je pre više od deset hiljada godina pao negde u snežno prostranstvo. Komade pretežno gvozdenog asteroida Inuiti su obrađivali nekoliko vekova pre nego što su prvi doseljenici kročili na njihovo ostrvo.

Za Inuite, životinje i ljudi su ravnopravni

Inuiti su starosedeoci ostrva. Ne vole kad se o njima govori kao o Eskimima i to ime smatraju uvredljivim jer znači „oni koji jedu živo meso”. Reč Inuit znači istinski čovek. Danas oni žive izmešani sa evropskim doseljenicima Dancima. Dvadeset odsto brakova koji se sklope na ostrvu su mešani inuitsko-danski. Ipak, jedan poznanik Inuit reći će Laziću: „Mi razmišljamo srcem, Danci mozgom.”

Iako su Inuiti danas pretežno hrišćani, njihova drevna tradicija i mitologija još uvek žive. Ne samo da prožimaju svakodnevni život i umetnost, već su obojile i mnoge hrišćanske običaje i rituale. Tako Lazić piše da se značaj jaja za Uskrs na Grenlandu ogleda u običaju da se kokoška nasadi na vreme da izleganje pilića dođe u vreme praznika. Ako prvi pilići probiju ljusku baš na dan Uskrsa, to se smatra posebno povoljnim znakom.

U muzeju na ostrvu Disko, Lazić će od kasirke, koja mu je bila vodič, saznati i sledeće: „Za Inuite, životinje i ljudi su ravnopravni. Svaki oblik života sadrži isti izvor duše koji zovemo Inua. Da bismo preživeli, mi ubijamo bića koja su slična nama. Zato ribari imaju mnoge običaje kako da se iskupe.”

Ljubljenje na grenlandski način

Putujući ovim zaleđenim ostrvom, Lazić je sretao mnogo ljudi, posmatrao kako žive danas i učio njihove strategije preživljavanja u prošlim epohama. Tako je naučio i kako da se ljubi na grenlandski način – nosem.

Shutterstock.com

Za ovu drevnu inuitsku tradiciju Lazić nalazi i racionalno obrazloženje: „Možda taj jedinstveni poljubac na planeti ima veze sa dogrevanjem: na ekstremno niskim temperaturama trljanje noseva pospešuje cirkulaciju, te se tako zagreva taj najistaknutiji deo lica, sklon promrzlinama.”

Ljubav na vikinški način

Ljubav stoji i u osnovi legende o primanju hrišćanstva kod Vikinga, prvih doseljenika na Grenland. Sin vikinškog vođe, po povratku sa putovanja u Evropu hteo je da njegov narod primi hrišćanstvo, ali se njegov otac tome oštro usprotivio. Majka, bolećiva prema sinu, uskratila je mužu pristup u ložnicu dok ne odobri pokrštavanje. Tako je vođa pristao da se izgradi prva crkva, mada ne i da se lično pokrsti.

Od Vikinga je na ostrvu ostao trag prve arhiepiskopije posvećene Svetom Nikoli, zaštitniku moreplovaca, ali Vikinga na Grenlandu odavno više nema.

Sedeći sa današnjim momcima ispred jedne birtije, Viktor Lazić je čuo i zabeležio njihovu teoriju o nestanku Vikinga sa Grenlanda: „Niko im nije dolazio, pa su se žene pokondirile i otišle u Norvešku, a čim nema dovoljno žena, naselje mora izumreti. Isto se događa i nama danas.”

Ipak, tokom leta koje je proveo na Grenlandu, Viktor Lazić je upoznao i mnoge zanimljive žene koje se nisu uplašile života na ledenom ostrvu.

Letovanje u perjanoj jakni i cokulama

Tokom leta na Grenlandu temperature u priobalnim predelima, koji su i jedini naseljeni, kreću se od nula do pet stepeni. Zato je Lazić to svoje letovanje proveo u perjanoj jakni i cokulama. Cokule je morao da skida kad god bi ulazio u vrlo skromne i skučene smeštajne jedinice koje je iznajmljivao, u kantine u kojima je obedovao i birtije u kojima bi sa lokalcima popričao uz pivo.

Na tim mestima bio je vidno istaknut znak na kojem je precrtana cokula, nešto slično našem znaku da je zabranjeno pušenje. Kad na ulazu skineš cokule, daju ti papuče.

Što se tiče piva, Lazić piše da mu je cena deset evra, ali ne zato što je pivo nešto egzotično, već zato što je na Grenlandu sve ekstremno skupo.

Magija santi i vetra-ljubavnice

Čime je onda, zapitaće se čitalac, naš putopisac bio nagrađen za toliko smrzavanje, pešačenje i klackanje u brodićima, kojima se jedino može ići od mesta do mesta?! Odgovor je: lepotom prirode. Pre svega, tu je čudo santi koje plutaju po moru i koje je, uprkos riziku, bolje posmatrati po lošem nego po sunčanom danu. „Kad sunce jako sine, njegovi zraci se odbijaju od santi i zaslepljuju posmatrača. Tada se ništa ne vidi. Međutim, pod oblacima ledeni bregovi poprimaju tamnoplavu boju i svaka njihova linija, pukotina i oblik dolaze do izražaja.”

Naš putopisac je na Grenlandu naučio i da postoji vetar-ljubavnica, da je to vetar koji dune iznenada, „svom silinom i strašću, a zatim nestane, tako da sve izgleda kao san”.

Putopisac pod polarnom svetlošću

I naravno, Viktor Lazić je na Grenlandu doživeo auaroru borealis, polarnu svetlost, raznobojnu igru svetlosnih velova na noćnom nebu. Taj prizor se smatra najlepšim prirodnim fenomenom koji se može videti na našoj planeti. Inuiti smatraju da čovek treba da zazviždi kad je ugleda. „Ukoliko zazviždiš, aurora će ti prići bliže, možda čak i zapleše najlepši ples boja na svetu, samo za tebe. Ali pazi, to je drugi svet, sa tim se nije igrati.”

Ova i još mnoga druga uzbuđenja i poimanja Viktor Lazić deli sa čitaocima svoje knjige Grenland – zaleđeno srce planete. Viktoru Laziću treba verovati jer je od svojih 40 godina života, celih petnaest proveo na putovanjima, a sa tih putovanja na šest kontinenata – od džungli Indonezije, divljina Amazonije, vulkanskih kratera Afrike do metropola Amerike, nastale su brojne knjige.

© Society for Culture, Art and International Cooperation Adligat, autor Peđa Milosavljević

Osim toga, Viktor Lazić je osnivač i počasni predsednik Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saranju Adligat, direktor Muzeja knjige i putovanja i Muzeja srpske književnosti u okviru ovog udruženja.