Biti žena

Poslednjih više od deset godina svedoci smo promenade muškaraca koji su sve češće obučeni kao žene – na crvenim tepisima svih vrsta, od modnih događaja, preko filmskih, televizijskih i sportskih svetkovina. Muškarci koji nose suknje i haljine, veštačke trepavice, krejone za oči i softane karmine, kao i štikletine, sa „spektakularnih” događaja koje mediji uz svu pretpostavljenu pompu i aplauze neštedimice prenose, polako su se spustili na ulice.

Uostalom, na pojedinim društvenim mrežama, kao što su Instagram i TikTok, sve češće se mogu videti ćelavi ili bradati muškarci koji, po sokacima diljem zapadne civilizacije, nose visoke potpetice i suknje. Najnoviji dodatak ovom rastućem trendu svakako je nedavno pojavljivanje Gilberta Boldena, direktora njujorškog Baleta, na crvenom tepihu Spring Gala svetkovine – bio je obučen u potpunosti kao žena – u bordo haljini, sa štiklama, dubokim šlicem i našminkanih očiju i usana.

Neko je tim povodom na mreži X napisao „Kad društvo aplaudira karikaturi žene koja je velika božja kreacija, stigli smo do kraja.”

Suštinski, poruka ovog trenda je neverovatna: U savremenoj kulturi čiji socijalni inženjeri više i ne kriju svoje namere, ispostavlja se da „svi žele da budu žene”. Ali, nemojmo se uzalud nadati da svet ide ka nekakvom matrijarhatu. Biti žena, ili biti bar „delimično žena”, postiže se s nekoliko detalja – garderoba, šminka, visoke potpetice, ako zatreba tu su i hormoni.

Ovim projektom se očigledno demaskulinizira muškarac, ali se ne osnažuju žene, niti njihova društvena pozicija raste. Naprotiv, karikatura savremenog socijalnog inženjeringa, oličena u transvestiji koja treba da šokira, suštinski baca na kolena oba bogomdana pola. Dakle, ideal savremene žene je – ona koja ima adamovu jabučicu, ogromna ramena i stopala, i najčešće misteriju južno od pupka.

Prave žene i pravi muškarci postali su neka vrsta viška i kolateralne štete u kreiranom univerzumu blještavih događaja na kojima nam se implementiraju vavilonske i vajmarske boleštine koje treba da postanu simboli „nove normalnosti”.

S druge strane, ova „igra” društvenim predznacima pola, uparena s boleštinom koja nam se godinama natrljava na oči – da i muškarci mogu da rađaju, a takođe i sa masovnom propagandom transdženderovanja dece, u stvari, samo je psihološko predvorje za ono što bolesnici koji pokušavaju da se igraju bogova – planiraju za čovečanstvo – a to je kontrola rađanja, odnosno kontrola prokreacije.

Srećom, te su prezreni počeli da shvataju o čemu se radi, i zato nije čudno da su doskorašnji „idoli i zvezde” savremene kulture postali zvezde podsmeha.