Some picture

Sladak život

Ukusi i mirisi za mene su uvek bili vremenske mašine. Mogu da me odvedu u bilo koji kraj sveta, u bilo koje godišnje doba, i u bilo koje doba dana

Kad mi dolaze gosti, i ja kao svaka moderna žena – naručim kolače. Neverovatno je koliko ima novih poslastičarnica, kako nas odasvud mame kolači najrazličitijih oblika, boja i sastava. Dečji rođendani su postali neka vrsta vajarskih izložbi – virtuozi poslastičarstva prave danas torte i kolače u obliku skulptura, svadbene torte su sve veće i veće, ponuda je zaista raznovrsna, beskonačna i kreativna, i nije čudo što su danas poslastičarnice pune – ljudi danas jedu slatko, neuporedivo više nego ranije.

Šećer pripitomljava, i razblažuje gorčinu, zar ne?

Retko jedem slatko, spadam u one kojima je dovoljna kockica čokolade da zadovolje nepca, a i to uzimam retko. Verovatno i zato, nisam baš talentovana za kolače, a i kad ih pravim, moji su obično od sorte zvane „gušavac” – kuglof sa suvim voćem, i to bi bilo sve od mog poslastičarskog umeća, priznajem skrušeno. Niko nije savršen.

Šećer pripitomljava, i razblažuje gorčinu, zar ne?

A ipak, danas mi se prijelo nešto slatko. Mrzelo me da pravim gušavac, mrzelo me da odem po čokoladu… A aždaja slatkog, rikala je iz mog stomaka. I uradila sam nešto, što nisam uradila hiljadu godina. Uzela sam žumance i šećer, i mutila u šolji za kafu, mutila sam sve dok nije postalo svetlo žute boje. I onda, taj ukus – bilo je preslatko, bilo je divno, imalo je ukus šašavosti, bezbrižnosti, jednostavnosti i detinjstva.

Kad bolje razmislim, na tome smo odrasli. Na mućenom jajetu. I na rendanim jabukama sa šećerom. I na pekmezu od šljiva. Na rolatu od čajnih kolutića. Na kugli šlaga u kornetu u poslastičarnici „Kod Otrova”, na šampitama belim kao pena za brijanje i istog takvog ukusa. Na trouglastim baklavama kod „Međeda”.

I to mućeno jaje, vratilo me je na to posebno mesto. Ukusi i mirisi za mene su uvek bili vremenske mašine. Mogu da me odvedu u bilo koji kraj sveta, u bilo koje godišnje doba, i u bilo koje doba dana. Ne moram čak ni da zažmurim. Vratilo me je u maminu kuhinju, sa crno-belim pločicama, pored kuhinjskog stola do koga mi je dosezao nos. U vreme kada je za sladak život bilo potrebno tako malo. Kašičica šećera i jedno žumance.

I smeškam se odjednom dok ovo pišem, jer palo mi je na pamet kako sam mnogo putovala i videla mnoga čuda sveta, ali – od svih destinacija, od svih teritorija koje sam posetila, najlepša teritorija i najlepša država je – detinjstvo.

Comments Icon 9

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


  1. Lun LU kaže:

    Draga nasa….divno si opisla Carobnu zemlju ….Detinjstvo ….zaista je to tako …zumance sa secerom, krompir secer …iz bakalnice …placinke …sampita velika bela ….hahah…rozen torta …moja omiljena….COKOLADA …zakon za dobro raspolozenje …haha…mislim da svkom tuznom coveku treba pokloniti ..cokoladu ..za srecan zivot ….
    Draga Mirjana ti si svetolost zivota …i evo i mi smo srecniji sad …setila si se lepog vremena …svi te volimo ..ti to znas …poz.

  2. Milica Zabunovic kaže:

    Divno bravo ❤️❤️❤️❤️

  3. Vesna kaže:

    Savrseno Miro💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖….

  4. Irena kaže:

    Hvala za lep tekst! Svako od nas ima neki ukus koji ga vraca u carobni svet detinjstva,kao kod Prusta,madlena,u Potrazi za izgubljenim vremenom

  5. Vesna Stefanovic-Markovic kaže:

    Bezbriznost uz tople bakine lepinjice sa dzemom i solju bele kafe♥️. Ljubav♥️

  6. Goranka Trivanovic kaže:

    Draga Mirjana!
    Počela sam čitati ovaj Vaš tekst misleći da se odnosi baš na putovanja. Ali odveo me u detinjstvo! E, baš divno! Moja su sećanja isto tako bogata. Nešto, u poslednje vreme češće naviru. Valjda nakon odlaska roditelja na onaj svet, ne znam, ali stalno previram po uglovima u zaturenim delovima sećanja. Često me pitaju da li plačem za roditeljima, oni koji znaju našu priču i povezanost, posebno s tatom. Čudno, ne. Ja se smešim pri pomisli na njih, sećam se našeg divnog “prošlog” života, bogatstva svakog momenta provedenog zajedno. Sećam se i teških momenata njihovog kraja, ali bili smo zajedno, imali smo privilegije da budemo zajedno. Moja mama je bila profa matematike, tata lekar, živeli smo u Hrvatskoj u malom mestu. Kad danas o tome razmišljam, shvatam kako sam divno rasla i odrasla, otišla u veliki grad. Naši životi su doživeli dramatične epizode, ali detinjstvo u meni je ostalo uvek prisutno. Svuda sam bila i putovala, i danas to radim, moj divan posao me svuda vodi. Ja u životu uživam, ali u svakom momentu, kad vozim, hodam gradom ili sada dok pišem, ja se smešim, sećam se nas nekad. Što bi rekla jedna moja drugarica:Gogica draga, kad čovek dosegne taj nivo da u svojim mislima može otputovati i boraviti na bilo kom delu kugle zemaljske, onda znaj da je sreća uvek u njemu. To mi je već dugo stalno u glavi i što sam starija, treba mi manje. Pa može i šećer i jaje! Što da ne. Puno pozdrava i vidimo se u sledećim pričama, Goranka

  7. Krstina kaže:

    Hvala na lepom tekstu… I moje detinjstvo je bilo takvo… Iz sadašnjeg ugla –
    bajkovito.

  8. Biljana Vujovic Bajka kaže:

    Divno, nostalgicno, tacno!
    Ja bih dodala toj “slatkoj kolekciji” naseg detinjstva i jedno slatko od smokava , za budjenje, za dobro jutro i radostan dan!
    Ukusi i mirisi ( detinjstva) se pamte i oni u nama zauvek plamte.😘♥️

  9. Mirjana Misic kaže:

    Savrseno, sta jos reci. Onaj koji se seca, zna, a ovim drugima ne vredi pricati. Moj brat i ja smo se takmicili ko ce bolje da umuti i izbeli zumanac sa secerom, a dodavali smo i kakao ili limun da poslasticu podignemo na visi nivo🙂