Sladak život

Ukusi i mirisi za mene su uvek bili vremenske mašine. Mogu da me odvedu u bilo koji kraj sveta, u bilo koje godišnje doba, i u bilo koje doba dana

Kad mi dolaze gosti, i ja kao svaka moderna žena – naručim kolače. Neverovatno je koliko ima novih poslastičarnica, kako nas odasvud mame kolači najrazličitijih oblika, boja i sastava. Dečji rođendani su postali neka vrsta vajarskih izložbi – virtuozi poslastičarstva prave danas torte i kolače u obliku skulptura, svadbene torte su sve veće i veće, ponuda je zaista raznovrsna, beskonačna i kreativna, i nije čudo što su danas poslastičarnice pune – ljudi danas jedu slatko, neuporedivo više nego ranije.

Šećer pripitomljava, i razblažuje gorčinu, zar ne?

Retko jedem slatko, spadam u one kojima je dovoljna kockica čokolade da zadovolje nepca, a i to uzimam retko. Verovatno i zato, nisam baš talentovana za kolače, a i kad ih pravim, moji su obično od sorte zvane „gušavac” – kuglof sa suvim voćem, i to bi bilo sve od mog poslastičarskog umeća, priznajem skrušeno. Niko nije savršen.

Šećer pripitomljava, i razblažuje gorčinu, zar ne?

A ipak, danas mi se prijelo nešto slatko. Mrzelo me da pravim gušavac, mrzelo me da odem po čokoladu… A aždaja slatkog, rikala je iz mog stomaka. I uradila sam nešto, što nisam uradila hiljadu godina. Uzela sam žumance i šećer, i mutila u šolji za kafu, mutila sam sve dok nije postalo svetlo žute boje. I onda, taj ukus – bilo je preslatko, bilo je divno, imalo je ukus šašavosti, bezbrižnosti, jednostavnosti i detinjstva.

Kad bolje razmislim, na tome smo odrasli. Na mućenom jajetu. I na rendanim jabukama sa šećerom. I na pekmezu od šljiva. Na rolatu od čajnih kolutića. Na kugli šlaga u kornetu u poslastičarnici „Kod Otrova”, na šampitama belim kao pena za brijanje i istog takvog ukusa. Na trouglastim baklavama kod „Međeda”.

I to mućeno jaje, vratilo me je na to posebno mesto. Ukusi i mirisi za mene su uvek bili vremenske mašine. Mogu da me odvedu u bilo koji kraj sveta, u bilo koje godišnje doba, i u bilo koje doba dana. Ne moram čak ni da zažmurim. Vratilo me je u maminu kuhinju, sa crno-belim pločicama, pored kuhinjskog stola do koga mi je dosezao nos. U vreme kada je za sladak život bilo potrebno tako malo. Kašičica šećera i jedno žumance.

I smeškam se odjednom dok ovo pišem, jer palo mi je na pamet kako sam mnogo putovala i videla mnoga čuda sveta, ali – od svih destinacija, od svih teritorija koje sam posetila, najlepša teritorija i najlepša država je – detinjstvo.