Knjiga o Keniji – od safarija do plivanja sa svicima

Bilo da vam je odlazak u Afriku na safari ostao u pubertetskim maštanjima, ili vam je deo najozbiljnijih planova, morate da pročitate putopisnu knjigu Kenija: Damari divljine Viktora Lazića. Davno nije bilo tako uzbudljive, istovremeno informativne i proživljene putopisne knjige, osim onih iz pera istog autora.

Osim što svoje čitaoce vodi na safari, Lazić ih upoznaje i sa zanimljivim ličnostima, od kraljice Elizabete i Karen Bliksen do oca Baraka Obame, otvara vrata muzeja i domova Masai ratnika, otkriva mračne strane i jedinstvene lepote ove čarobne afričke zemlje.

Kenija svetskog putnika iz Beograda

Pre knjige o Keniji, u izdanju Lagune, Viktor Lazić (1985) objavio je i knjigu o Tajlandu pod naslovom Tumaranje zemljom osmeha, knjige U srcu Sumatre, Velika avanatura i Na vratima istoka. Svetski putnik po temperamentu, Viktor Lazić je do sada obišao oko sto zemalja, od džungli Indonezije, divljine Amazonije, do metropola Amerike. Osnivač je Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat, i direktor Muzeja knjige i putovanja i Muzeja srpske književnosti u Beogradu. Lična priča, kao i priča o porodici Viktora Lazića, zaslužuju sopstvenu knjigu.

Knjiga o Keniji, zemlji koja izgleda baš onako kako Evropljani zamišljaju Afriku, nastala je na osnovu Lazićevih iskustava tokom jednomesečnog boravka u toj čarobnoj zemlji koja izlazi na Indijski okean. Naglašavajući da je Kenija sedam puta veća od Srbije s više od 50 miliona stanovnika, Lazić piše samo o onome što je lično video i doživeo.

Osim što slikovito opisuje predele kroz koje je prolazio i ljude koje je sretao, Lazić svoj putopis boji i iskrenim ličnim osećanjima. Tako svoju motivaciju da bez velikih priprema krene na put u Keniju objašnjava delikatnim unutrašnjim stanjem, izazvanim raskidom šestogodišnje emotivne veze.

Lavovi, starosedeoci prestonice

Iako piše da je na put krenuo bez posredovanja agencije, prijatelja i bez bilo kakve logistike, on vrlo decidirano upozorava čitaoce da nešto tako nipošto ne pokušavaju sami da urade. Ipak, Lazićevo prilično rizično putovanje blagodat je za čitaoce koji iz njegove knjige mogu da vide Keniju „izvan granica turističke bezbednosti”.

Tako, za glavni grad Kenije Najrobi, Lazić piše da je „sunčani grad straha”. Najrobi, čije ime znači hladna voda, nov je grad, osnovan tek 1899. Nastao kao stanica na pruzi od Mombase do Kampale, glavnog grada Ugande, Najrobi danas ima četiri miliona stanovnika. To je grad modernih zdanja, bogatih muzeja i odličnih restorana, ali i grad sirotinjskih favela, uličnog kriminala i brojnih drugih opasnosti, među koje spada i bliski susret s lavovima.

Jer, prvi nacionalni park u Keniji otvoren je na samo sedam kilometara od centra Najrobija, „što ovaj grad i danas čini jedinom prestonicom koja u svom administrativnom okrugu ima zaštićeni nacionalni park prirode i u njemu – lavove”.

Prva Afrikanka s Nobelovom nagradom

Među brojnim aktivistima koji su svaki na svoj način doprineli očuvanju životinja koje su ljudi gotovo istrebili, od žirafa i slonova pa nadalje, posebno je zanimljivo ime jedne žene, kenijske profesorke Vangari Matai. Kad su političari odlučili da u velikom parku u centru Najrobija podignu soliter, ona je pokrenula tako široku akciju, da ne samo da je zaustavila gradnju već je i dobila Nobelovu nagradu za mir.

Tako je postala prva žena iz Afrike koja je dobila Nobelovu nagradu, prva osoba uopšte koja je ovu nagradu dobila za zaštitu prirode, osim što je bila prva žena u Keniji s doktoratom iz oblasti prirodnih nauka, kao i prva žena univerzitetski profesor. Pokrenula je i inicijativu Zeleni pojas u okviru koje je zasađeno trideset miliona stabala širom Kenije, da bi se zaustavilo širenje pustinje.

Različita lica Kenije, od Baraka Obame do Masai ratnika

Među poznatima na čija je imena nailazio tokom putovanja po Keniji, Lazić piše i o Karen Bliksen, po čijoj životnoj priči je snimljen čuveni film Moja Afrika sa Meril Strip i Robertom Redfordom u glavnim ulogama. Pominje i englesku kraljicu Elizabetu koja je baš tokom jednog boravka u Keniji saznala da je postala kraljica.

Zanimljiva je i priča o Baraku Obami, ocu bivšeg američkog predsednika. Obama stariji bio je značajan kenijski političar, za čijeg ministrovanja je podignut veliki kulturni centar u Najrobiju. U centru se i danas svakodnevno izvode i čuvaju tradicionalni plesovi različitih naroda koji čine Keniju, a koji pred modernizacijom života i u selima lagano izumiru.

U poseti najpoznatijem kenijskom plemenu Masai, poznatom po crvenim ogrtačima i savršenoj telesnoj građi, Lazić je probao lokalni specijalitet, kravlje mleko začinjeno kravljom krvlju. Na pitanje zašto njihove kuće nemaju vrata, dobio je odgovor: „Vrata su samo za kukavice”.

Prividna sloboda lavova

Na safari, koji danas podrazumeva odlazak u rezervat da bi se divlje životinje fotografisale u svom prirodnom okruženju u savani, Lazić kreće u maloj grupi s vodičem, jer se jedino tako može. Svi turisti žele da vide veličanstvenu petorku: leoparda, lava, bizona, slona i nosoroga. Laziću su se, reklo bi se, najviše dopale graciozne žirafe, ali opisuje i jednog geparda, najbržu životinju na svetu, koji nije uspeo da ulovi plen.

Fotografija: © siete_vidas / Shutterstock

Susret s lavovima u Laziću izaziva kontradiktorna osećanja: „Odjednom se oko lavova napravio polukrug od petnaestak kombija i stotinak turista koji su kroz otvore na krovovima izbacivali glave. Odjekuje škljocanje foto-aparata. (…) Lavove kao da ništa ne dotiče, navikli su se već, potpuno ignorišu navalu turista iz celog sveta.” Lazić piše i o sopstvenoj nelagodi pred slikom životinja koje su „samo prividno potpuno slobodne”.

Rizici i nagrade putovanja po Keniji

Uz svu veličanstvenost afričkih životinja, Lazić govori i o italijanskom fotografu koji je radi boljeg kadra izašao iz kombija, ali ga je već posle nekoliko koraka kroz savanu ujela zmija i za dlaku je izvukao živu glavu.

Naš putopisac ozbiljno se dvoumio da li da se uputi u Mombasu, najstariji grad i najveću luku u Keniji. Grad je na lošem glasu kad je u pitanju bezbednost, naročito stranaca. Ipak, smatrajući da „nijedan grad ne zaslužuje da bude prepoznatljiv samo po zlu”, Lazić se u Mombasi susreće sa zajednicom Indusa, njihovom raskošnom pijacom i dva velika hrama. Indijci su u Mombasi starosedeoci, o njima je pisao još Vasko da Gama u 15. veku.

Lazić svog čitaoca vodi kroz sva čuda i lepote starog jezgra Mombase, kroz Tvrđavu robova, da bi ga odveo i na farmu krokodila i u dom leptirova.

Noćno kupanje u svetlećoj vodi

Za hrabrost da se uputi u priobalni deo Kenije, Lazić je bio nagrađen doživljajem kakav samo jedna čarobna plaža na Indijskom okeanu, u okrugu Kilifi, može da pruži. Lazić piše:

„U ovom zalivu žive milioni svetlećih planktona – pojava u nauci poznata kao bioluminiscencija. To se ne vidi sve dok ne padne noć i sve dok voda miruje. Kako zamahujem rukama i nogama, tako oko mene milioni planktona postaju bezbroj svitaca, zvezde, najtananijih, najfinijih svetiljki na svetu! Kao da sam i sam zvezda usred Indijskog okeana, kao da i sam s njima sijam – preplavio me je osećaj blaženstva, dotad nepoznata sreća. Kako je noć postajala sve tamnija, tako je svetlost oko mene postajala sve gušća, sve jača, sve toplija. Kao da me je neko bacio u okean sreće. Svetleo sam tako s tim divnim, majušnim bićima i nije mi više bilo čudno što tako majušna stvorenja daju snagu najvećim džinovima na svetu, kitovima koji se jedino njima hrane. Iskonska snaga sabijena je u živom nevidljivom zrncu.”