Film Stranac – kad kasno shvatimo da smo bili srećni

Stranac, snimljen po istoimenom romanu francuskog nobelovca Albera Kamija, u režiji proslavljenog francuskog režisera Fransoa Ozona, koji se ovih dana daje i u našim bioskopima, pravi je izbor za one kojima je film još uvek umetnost, a ne industrija. Ozon je procenio da je danas potrebno ponovo umetnički preispitati temu apsurda, koju je Kami uveo u književnost romanom Stranac, objavljenim 1942. godine.

Svi filmovi po Strancu

Kamijev Stranac, i danas jedan od tri najčitanija francuska romana, usmeren je na unutrašnji doživljaj, nije narativan i ostavlja utisak da ga je gotovo nemoguće ekranizovati. Ipak, pre Ozona film po Strancu snimio je 1967. godine Lukino Viskonti sa Marčelom Mastrojanijem u glavnoj ulozi. Postoji i jedan turski film, snimljen 2001. s nešto izmenjenim naslovom, u kome su situacije i ideje iz Stranca smeštene u turski ambijent.

Iako je Kami francuski pisac, svet njegovog remek-dela smešten je u Alžir. Kami je rođen u Alžiru, tada francuskoj koloniji. Otac mu je poginuo u bici na Marni tokom Prvog svetskog rata, malo po njegovom rođenju. Odgajala ga je veoma siromašna samohrana majka, pa mu je detinjstvo obeleženo velikom oskudicom. Ali je, uprkos tome, pripadao zajednici francuskih kolonizatora, privilegovanoj u odnosu na arapsko stanovništvo. Stoga ne čudi što će se kasnije u romanima, dramama i esejima baviti apsurdom, ali i dehumanizujućom stranom kolonijalnog društva.

© John Wreford/ Shutterstock.com

Prepoznatljiva indiferentnost prema svetu

Režiser Fransoa Ozon je osetio da i danas treba podsetiti na teme kojima se Kami bavio u Strancu, da savremeni čitalac može da se poistoveti sa glavnim junakom Marsoom, za koga je sam Kami rekao da je osuđen zato što „ne igra igru”, ostajući stranac u društvu u kome živi.

Ozon kaže: „Neverovatno je koliko knjiga rezonira i danas. To su tačno one teme kojima sam hteo da se pozabavim: ta indiferentnost prema svetu, taj način na koji se čovek odvaja od stvari.”

Fransoa Ozon je svog Stranca snimao u proleće 2025. u Maroku, gde je pronašao one predele i boje koje dominiraju Kamijevim romanom, ali ih je publici ponudio u crno-belom formatu, čime je izoštrio teme iz literarnog predloška. Doduše, u nekim intervjuima, Ozon je priznao da se za crno-belu tehniku opredelio zbog suviše malog budžeta.

Katrin Kami – vlasnica prava na Stranca

Ozon je i pre Stranca snimio crno-beli film. Bio je to Franc iz 2016. Osim odsustva boje, ovim filmovima je zajednička i radnja smeštena u prošle epohe, Franc u 1919, a Stranac u 1938. Oba filma su imala premijeru na Venecijanskom filmskom festivalu. Na istom festivalu premijerno je prikazana i prva filmska adaptacija Stranca, ona Viskontijeva, pre skoro šest decenija.

Osim budžeta, Fransoa Ozon je pre snimanja Stranca morao da reši i pitanje autorskih prava, kojima za sva dela Albera Kamija upravlja piščeva ćerka Katrin Kami. Ozon je znao da su mnogi vrlo ugledni režiseri ranije pokušavali da dobiju prava, ali da Katrin nije odobrila njihove adaptacije. Ozonova adaptacija joj se dopala, iako film ne počinje onom čuvenom prvom rečenicom: „Danas je umrla mama. Ili je to možda bilo juče.”

Umesto tom Kamijevom rečenicom, film počinje Marsoovom konstatacijom: „Ubio sam Arapina”. Time je akcenat stavljen na teme koje rezoniraju sa našim vremenom, pre svega na brojne oblike dehumanizacije. Katrin Kami se složila i da Ozon u filmu tom Arapinu da ime, iako ga nema u romanu.

Šizofrena situacija – i ćerka i literarni agent

Katrin Kami je ugledna francuska advokatica, rođena 5. septembra 1945, u Parizu tek oslobođenom od fašista, u kome je njen otac bio član pokreta otpora. Za razliku od svog brata blizanca, koji je i sam advokat, Katrin se decenijama bavi i rukovodi autorskim pravima svoga oca. Godine je posvetila sređivanju i posthumnom objavljivanju njegove zaostavštine. O svojoj poziciji, gde je istovremeno i ćerka i literarni agent, rekla je da je „pomalo šizofrena”.

Katrin je imala 14 godina kad joj je otac 1960. poginuo u saobraćajnoj nesreći. To je ostavilo neizbrisiv trag na njoj. Poslednji rukopis svog oca, nađen u blatnjavoj torbi u automobilu u kome je poginuo, Katrin je godinama prekucavala i sređivala, ali njena majka Fransin se opirala objavljivanju, bojeći se da nedovršeno delo može da ugrozi poziciju pisca koji je već dobio Nobelovu nagradu.

Posle majčine smrti 1979. Katrin se ponovo vratila tom poslu i konačno 1994. objavila očev nedovršeni autobiografski roman Prvi čovek (Le Premier Homme ).

Posthumno objavljena prepiska sa ljubavnicom

Posebnu buru izazvala je kada je 2017. objavila ljubavnu prepisku svoga oca sa francuskom glumicom španskog porekla Marijom Kasares. Posle smrti svoje majke otkupila je od Marije pisma koja su bila u njenom posedu, sredila prepisku i napisala predgovor za knjigu.

Kami je Mariju Kasares upoznao u još okupiranom Parizu, kada je on imao 30, a ona 21 godinu. Zbližila ih je ljubav prema pozorištu. Njihova veza je s prekidima potrajala 15 godina, do 1959, iako je on sve vreme bio oženjen Fransin, Katrininom majkom. Fransin je znala za tu vezu i to je teško podnosila, pa je čak pokušala samoubistvo 1956.

Od Kamijeve veze sa Marijom ostalo je 900 pisama, razglednica i telegrama koje je Galimar objavio u knjizi od 1300 strana. Katrin Kami je rekla da je ta prepiska čarobna jer otkriva da je ljubav prema Mariji njenom ocu davala snagu u iskušenjima političkih sukoba i sudskih procesa kroz koje je prolazio zbog svojih političkih stavova. (Kami je smatrao da iskrenost i integritet treba da budu ispred političkih ubeđenja.) Katrin Kami je napisala i da je tek kroz očeva pisma Mariji otkrila svu njegovu krhkost i ranjivost.

Kamijev tvrdoglavi humanizam

Kad je 1957. dobio Nobelovu nagradu za književnost, Alber Kami je postao drugi najmlađi laureat, posle Radjarda Kiplinga, i prvi rođen u Africi. Družio se sa Bretonom, Marloom, Orvelom, Sartrom i mnogim drugim levičarima. S njima je i sukobljavao ideje, ali ne samo s njima.

Pored Stranca, i danas su kultna njegova dela Pobunjeni čovek, Mit o Sizifu, Kuga. Poživeo je samo 44 godine. Govoreći na Kamijevoj sahrani, Sartr je izrazio poštovanje njegovom „tvrdoglavom humanizmu”.

Ozonov film po Kamijevom Strancu dobar je način da se podsetimo poslednjih rečenica u romanu: „Shvatio sam da sam bio srećan; razbio sam tu sreću.”

Ali ne treba zaboraviti ni ove Kamijeve reči: „Nije tragedija ne biti voljen, tragedija je ne voleti.”

 © Sergey Goryachev/ Shutterstock.com