Živeti za vek ili za dan?

Nas Evropljane život uči da svakodnevno gledamo u predivne arhitektonske građevine stare nekoliko stotina godina i da su one sastavni deo naših života, tradicije i ponosa.

Ne shvatamo baš pojam mladih država i koncept života u kome se snovi ispunjavaju na dnevnom nivou. Mi, ipak, živimo za vek, a ne za dan.

Los Anđeles me je jako nervirao kao koncept, ništa mi nije bilo blisko, da bi mi posle nedostajao svakog dana.

Nigde na kugli zemaljskoj nema veće vere i snage u ljudsku energiju nego u gradu gde svako čeka da mu svakog momenta jedna uloga, kasting ili sastanak promeni život iz korena.

Dobro raspoloženje se očekuje, osmeh i ljubaznost takođe što, naravno, natmurene Evropljane naročito iritira jer u svakom od nas čuči jedan ljut i tužan poljski pesnik razočaran u život.

Nas je nekako mimoišla lekcija da svoju sreću, život i priključenija dugujemo samo sebi samima i veri, znanju i upornosti, a ne sticaju okolnosti.

Naravno, dodatno iritira večno proleće koje te tera da misliš o svom zdravlju svaki dan jer nema dana kada ćeš se sakriti u debelu jaknu.

Okean, plaža, najviše palme koje sam u životu ikada videla pored mora, najbelji zubi koje prvo ugledaš kada ti tvoji novi najbolji prijatelji upute osmeh i pitanje kako si danas.

Francuzi se odmah naljute, jer je to narušavanje njihovog prava da se osećaju loše i da o tome ni slučajno ne govore, ali da se odmah primeti.

Dok danas pravim zalihe bećarca da spakujem za zimu, nedostaju mi haos i gužva u kojima niko ne zna ni gde ide niti šta radi, ali je ustao i krenuo…

Malibu, u mome si srcu i nadam se što skorijem viđenju.

Do tada, Maroon 5 na repeat, što i vama savetujem.

Svi smo mi jedni drugima: Sugar!