Konačno kod kuće u svom životu

Danas kad pogledam Beograd, deluje mi tako hladan.

Umeren, umijen i otmen.

Kad malo bolje razmislim, tako i mi, žene. U nekim godinama delujemo nezainteresovano, ledeno.

Istina je sledeća. Nismo postale hladne, samo smo se zagrejale za sebe.

Pa bez želje da budemo dopadljive, dostupne, ljubazne i razumljive –živimo.

A Beograd nije drugačiji, nego je nedostupniji. Nije za svakoga.

Dok hodam Beogradom, gledam i biram tamnosive trotoare koje pokrivaju krošnje drveća, sklanjajući se od sunca. Pirka vetrić, igra se sa zelenim lišćem, pravi šare po ulici i nagoveštava jesen.

Gužva je veća, ali nema gungule i cike. Haos teče kao Dunav, hteli mi to ili ne.

Beograd je nemilosrdno postao metropola. Za čarobnjaka i za japija, za studenta i stolara. Dilera umetninama i prodavca krompira.

Grad velikih mogućnosti i grad budućnosti.

Znam kuda i gde idem pa odlučnim koracima preskačem iz jedne hladovine u drugu ka zemunskoj pijaci i podižem pogled tek kad očekujem da ugledam prodavca cveća, da mi prvi pogled bude na ljubičasto i žuto cveće.

Misli mi idu ka sezoni divljači, odlučujem se za burek, jer leto je prošlo, a ja nisam neki karakter.

Ne, nismo se promenili. Ni mi, ni Beograd. Samo smo konačno kod kuće u svom životu!

Šta čemo danas za ručak?