Šta 60 godina istraživanja govori o ženama na rukovodećim pozicijama?

Da li su žene danas zaista ravnopravne u poslovnom svetu, ili je jednakost ostala samo na papiru? Novo istraživanje, nedavno objavljeno u Harvard Business Review, koje prati stavove rukovodilaca punih šest decenija, pokazuje da je odgovor složeniji nego što bi javnost to priželjkivala.

Autori istraživanja, profesori Dvejn Viten, Vendi Bosvel i Suzan Oldrojd, nastavili su istraživanje koje je prvi put sprovedeno još 1965. godine. Tada je Harvard Business Review postavio provokativno pitanje: „Da li su žene rukovodioci ravnopravne?”

Šezdeset godina kasnije, odgovor više nije u tome da li žene mogu da vode kompanije. To je odavno dokazano.

Novo pitanje glasi:

Zašto žene i muškarci danas toliko različito doživljavaju kompanije, firme i uopšte radno mesto?

Napredak je tu, ali ne za sve

Istraživanje sprovedeno među izvršnim direktorima i članovima najvišeg menadžmenta donelo je zanimljiv podatak.

Na prvi pogled, čini se da su stavovi prema ženama na rukovodećim pozicijama znatno pozitivniji nego pre nekoliko decenija. Ali, ispod te slike krije se drugačija stvarnost.

Dok muškarci uglavnom smatraju da se žene danas ocenjuju jednako kao i oni, čak 90 odsto žena izjavljuje da se njihov rad i dalje procenjuje strože i po višim kriterijumima nego rad njihovih muških kolega. Među muškarcima, isto mišljenje deli svega 35 odsto ispitanika.

Autori smatraju da taj jaz nije nastao zato što žene i muškarci istu kompaniju, poziciju ili posao doživljavaju na različite načine.

Žene i dalje osećaju da moraju više da se dokazuju

Još izraženija razlika pojavila se kada su ispitanici odgovarali na pitanje da li žene moraju da budu bolje, izuzetnije od muškaraca da bi napredovale.

Čak 83 odsto žena smatra da mora da bude znatno uspešnije kako bi dobile iste prilike koje muškarci dobijaju, dok se s tim slaže svega 28 odsto muškaraca.

Autori ovaj fenomen povezuju sa dobro poznatim oblikom rodne pristrasnosti koji psiholozi nazivaju „dokaži se ponovo”.

Muškarcima se češće pripisuje potencijal.

Žene češće moraju iznova da se dokazuju.

Greška muškarca često se doživljava kao pojedinačan propust.

Greška žene mnogo lakše postaje potvrda sumnje u njene sposobnosti uopšte.

Meritokratija – kad nije jednako za sve

Jedan od najzanimljivijih nalaza istraživanja odnosi se na doživljaj pravednosti.

Sedam od deset muškaraca veruje da se kriterijumi za napredovanje primenjuju jednako na sve. Među ženama isto misli svega 37 odsto.

Slično je i s pitanjem meritokratije ili vođstva koje je zasnovano na zaslugama, talentu, veštini, inteligenciji.

Dok tri četvrtine muškaraca smatra da njihove kompanije nagrađuju najbolje, u to veruje svega 40 odsto žena.

Autori upozoravaju da problem često nije u formalnim pravilima. Mnogo češće problem nastaje u neformalnim odnosima, odnosno u tome ko dobija priliku da bude primećen, kome se poveravaju važni projekti, ko dobija mentora i ko se spontano procenjuje kao budući lider.

Shutterstock.com

Nevidljive prepreke opstaju

Jedna od sagovornica u istraživanju opisala je situaciju koja najbolje ilustruje ovu vrstu pristrasnosti.

Nakon što je izabrana za finansijsku direktorku, od nje je zatraženo da prisustvuje večeri sa članovima upravnog odbora, ali ne i samoj sednici na kojoj su već odlučili da joj povere funkciju. Obrazloženje je bilo da članovi odbora žele da se „osećaju prijatnije” pre njenog zvaničnog stupanja na dužnost.

Nijedno pravilo nije prekršeno. Ali, bilo je jasno.

Neko je procenio da njen autoritet ipak treba dodatnu potvrdu. Upravo takve situacije autori nazivaju „podzemnom pristrasnošću” ili obrascima koji nisu zapisani ni u jednom pravilniku, ali i te kako oblikuju karijere.

Problem nije u ambiciji žena

Godinama se tvrdilo da žene ređe biraju rukovodeće pozicije zato što žele i treba im bolji balans između posla i privatnog života. Autori smatraju da podaci govore nešto drugo.

Brojna istraživanja pokazuju da su žene podjednako spremne kao i muškarci da prihvate odgovorne funkcije, međunarodne zadatke ili zahtevne projekte. Razlika nastaje mnogo ranije.

Često ih niko i ne pita da li su zainteresovane.

Pretpostavka da neće želeti takvu priliku postaje prepreka sama po sebi.

Najvažnije pitanje za šefove

Autori zaključuju da kompanije i organizacije danas uglavnom imaju alate za pravednije odlučivanje. Problem nije u tome što ne znaju šta treba da urade. Problem je što te alate ne koriste dosledno.

Zato predlažu da šefovi, pored pitanja „Ko je ostvario najbolji rezultat?”, počnu s postavljanjem još jednog:

„Čiji potencijal možda još uvek ne vidimo dovoljno jasno?”

To pitanje, smatraju, može promeniti način na koji čitave organizacije prepoznaju buduće šefove. Jer, najveće prepreke napredovanju više nisu otvorene zabrane. Daleko su tiše i dublje, i teško ih je uočiti.

Naslovna fotografija – Shutterstock.com