Silikonska dolina

Pre nekoliko dana, na internetu, portalima i društvenim mrežama, pojavio se snimak najnovijeg kineskog čuda – ne, nije reč o najnovijem električnom automobilu, niti o pametnim naočarima za vid. Radi se o bezglavom humanoidnom silikonskom robotu s telom žene. Na prezentaciji je prikazano koliko su joj noge fleksibilne i kako može da zauzme bilo koju pozu dostojnu kakve glumice iz pornića. Neko je rekao da smo toliko blizu totalne smrti čovečanstva – kada tehnologija bude bila još preciznija, prave žene će biti smeštene u ludnice. Drugim rečima, paradigma se menja i, na nesreću, izgleda da će žene ponovo izvući deblji kraj.

Pošto je transhumanizam završio svoj posao s muškarcima, na red su došle žene. Trebalo je to da nam bude jasno još pre desetak godina kada su propagandisti bolesti počeli da postavljaju ontološko pitanje – šta je to žena, promovišući transdženderizam iz svih raspoloživih sredstava, prećutno ubeđujući čovečanstvo da je „žena” samo lik, nešto što je određeno haljinama, štiklama, grudima i šminkom. Dakle, svako može da bude žena, i što je artificijelnija, to je poželjnija – bez obzira da li se radi o sportu (u kome su muškarci koji se osećaju kao žene već postali neka vrsta norme), ili o medijima.

Spuštanje žene u pornografski matriks, proces je koji suviše dugo traje da bi ostao neprimećen, a ideja o robotu bez glave, samo je logični završetak tog satanskog posla.

Zanimljivo je, međutim, kako je čežnja za artificijelnim telom i licem postala kulturni simbol savremenog doba – ispada da nisi živa, ako nisi nešto uradila na sebi, i ako u dekolteu ne nosiš vidljivu silikonsku dolinu. Svejedno da li se radi o ženi Džefa Bezosa ili o našim lumpenproleterkama iz tabloida. Lice, grudi, zadnjica – na delu je pornografska frankenštajn estetika koju omogućavaju skupe medicinske procedure.

„Ulaganje u sebe” danas se meri kubicima silikona upumpanih u lica i tela po standardima new look-a iz porno-filmova, ali to ulaganje se ispostavlja kao besmisleno ako se ne reklamira na javnoj sceni. Biti žena, postaje neodvojivo od „intervencije” – ne samo da se meri količina silikona nego i količina novca koja je za to data. Vrednost žene je postala lako izračunljiva.

Otuda i na našoj javnoj sceni poplava starleta koje se hvale operacijama grudi, usana, zadnjica, jer je augmentacija takozvanih ženskih atributa prečica do „boljeg života”, koji se na kraju krajeva svodi na zarađivanje više novca kako bi za svaku novu sezonu telo i lice bilo što bolje „opravljeno”.

Nekada, žene koje su i radile nešto na sebi, nikada to ne bi priznale, jer su htele ne samo da sačuvaju vlastitu intimu nego i iluziju „prirodnosti”.

Današnji ideal je „urađena”, žena, koja se time hvali. A to vam je, što se gramatike tiče, trpni glagolski pridev.