zdravi-i-lepi

Hipohondrija – od čega ste danas bolesni?

Razmišljanje o bolesti je normalno, ali samostalno donošenje dijagnoze utiče na stres i dovodi do anksioznosti, koju ponekad nije lako kontrolisati i koja prestaje tek sa uverenjem da bolest ne postoji

Možda mi tema ne bi bila toliko interesantna da nisam od prijateljice dobio hrpu nalaza, uključujući i magnetnu rezonancu, koji su potvrdili nepostojanje bolesti. I pored toga, ona se nije osećala dobro. Imam utisak da joj je najviše pomogao naš razgovor, zasnovan na analizi rezultata svih urađenih dijagnostičkih procedura.

Neprijatna nedoumica kod pacijenta može da nastane iz dva razloga. Jedan je da li je uopšte došlo do temeljnog razgovora sa lekarom koji bi stručno otklonio sve dileme. Drugi je pak da svaki pacijent ima mogućnost da samostalno uradi sve što poželi od dijagnostike, ili često samo guglajući po raznim portalima.

Prema jednoj od definicija, hipohondrija predstavlja ekstremnu zabrinutost ljudi zbog imaginarne fizičke bolesti

Upravo ova dva razloga podgrejala su hipohondriju kod moje prijateljice. I sama je tome doprinela, nalazeći uporište svojih tegoba u mnogobrojnim natpisima na internetu.

Setio sam se reči mojih učitelja interne medicine – ne treba pregledati organ već pacijenta, nijedan nalaz ne može da pruži odgovor da li postoji bolest, ako ne postoji ideja zašto se uopšte sprovodi.

Imaginarna bolest

Prema jednoj od definicija (Meriam Vebster) hipohondrija predstavlja ekstremnu zabrinutost ljudi zbog imaginarne fizičke bolesti. Suštinski, radi se o strahu od bolesti koji utiče na normalno ponašanje u dužem vremenskom periodu, zbog koga ljudi pribegavaju traganju za dijagnozom najčešće sami ili pritiskom na zdravstveni sistem.

Razmišljanje o bolesti je normalno, ali samostalno donošenje dijagnoze utiče na stres i dovodi do anksioznosti, koju ponekad nije lako kontrolisati i koja prestaje tek sa uverenjem da bolest ne postoji.

U nekim situacijama nije dovoljan samo negativan dijagnostički nalaz već je potrebno i sprovođenje psihoterapije, sa idejom da se utiče na razmišljanje hipohondra

U nekim situacijama nije dovoljan samo negativan dijagnostički nalaz već je potrebno i sprovođenje psihoterapije, sa idejom da se utiče na razmišljanje hipohondra, jer često racionalni pristup i argumenti nisu dovoljni. Problemu posebno doprinosi internet, jer ga mnogi koriste kao veb-doktora dostupnog 24/7, koji može da im odgovori na sva pitanja o njihovoj imaginarnoj bolesti.

Opsednutost sopstvenim zdravljem može da se završi uzimanjem lekova, najčešće benzodiazepina ili antidepresiva, jer kod nekih „pacijenata” ni negativan dijagnostički nalaz, ni psihoterapija ne uspevaju da ponište strah za sopstveno zdravlje.

Zato, pokušajte da budete dobro i da ne preterujete sa brigom za svoje zdravlje, već da se aktivno borite protiv svih faktora rizika. Mnogo je važnije da vodite računa o svojoj težini, krvnom pritisku, lipidnom statusu i šećeru, i da ne pušite, nego da sedite i proučavate šta vas boli.

Mnogo je važnije da vodite računa o svojoj težini, krvnom pritisku, lipidnom statusu i šećeru, i da ne pušite, nego da sedite i proučavate šta vas boli

Test da li ste hipohondar?

Ako ipak sumnjate da li ste zdravi, možda je najbolje da pre svih medicinskih pretraga uradite test – da li ste hipohondar?

1. Kada ste prehlađeni – da li pomislite da je stanje gore od obične prehlade?

2. Kada se osećate loše – da li simptome koje imate pretražujete na internetu jer verujete da je stanje mnogo ozbiljnije?

3. Kada vam doktor saopšti negativan rezultat sprovedenih pregleda – da li još uvek mislite da ste bolesni?

4. Da li ste zabrinuti da ćete umreti?

5. Da li često idete kod doktora?

Ako ste odgovorili potvrdno na dva i manje pitanja, mala je verovatnoća da ste hipohondar.

Ako ste odgovorili potvrdno na tri i više pitanja, moguće je da ste hipohondar.

Zbog činjenice da veliki broj ljudi pati od hipohondrije (ima tri i više pozitivnih odgovora), Nacionalni institut za zdravlje SAD podržao je studiju u kojoj su hipohondri tretirani kao pacijenti sa opsesivno kompulzivnim problemima. Iako su rezultati pokazali da se 70 odsto osećalo bolje, meni se čini da je stari pristup korišćenja prozaca (antidepresiva) samo dobio novu indikaciju. Opet se nije išlo ka suštinskom sagledavanju problema koji najlakše mogu da se objasne rečima prof. Sokić Milutinović – „Nema nalaza – nema bolesti”!