Da li zaista želite to što želite: Kako tuđe ambicije postaju vaše?

Postoji posao koji želite, pozicija koju biste voleli, plata koja bi konačno značila da ste uspeli. Negde u pozadini postoji obećanje – kada to ostvarite, stvari će doći na svoje mesto.

A onda dobijete ono što ste želeli. Zadovoljstvo traje neko vreme, a ubrzo se pojavljuje novi cilj.

Francuski mislilac Rene Žirar ponudio je zanimljivo objašnjenje za ovakav scenario: Možda problem nije u tome što niste dobili to što želite, već u tome što želja od početka nije bila sasvim vaša.

Proučavajući Prusta, Servantesa, Stendala i Dostojevskog, Žirar je razvio teoriju mimetičke želje. Njena suština je ovakva: Ne imitiramo samo ponašanje drugih ljudi, od njih učimo i šta vredi želeti.

U poslovnom svetu ova ideja dobija posebno značenje. Tako je, zapravo, od kada se posluje. Kolege, profesionalne mreže i društvene mreže neprestano nude modele uspeha. Zato se lako može dogoditi da gradite karijeru prema tuđem merilu, uvereni da sledite svoje ambicije.

Ko je odlučio šta za vas znači uspeh?

Psiholog Leon Festinger teorijom socijalnog poređenja pokazao je koliko se ljudi oslanjaju na druge kada procenjuju svoj položaj. „Kada ne postoji objektivna mera uspeha, gledamo ljude oko sebe. A za najvažnije životne stvari takva mera uglavnom ne postoji”, piše Festinger.

Koliko novca je dovoljno?

Do koje godine bi trebalo da postanete direktor?

Koliko veliki tim treba da vodite da biste sebe doživeli uspešnim?

Kada nema jasnog odgovora, koleginica koja je upravo unapređena lako postaje merilo. Zato je korisno da pred važnim ciljem postavite ovakvo pitanje:

Ko vas je naučio da je baš to vredno želeti?

Želje preuzete od drugih ne moraju biti loše. Problem nastaje kada ne znate da ste ih preuzeli.

Možda ne želite poziciju

Ljude preko kojih učite šta treba želeti Žirar je nazivao modelima.

Pretpostavimo da želite direktorsku funkciju. Ako želite veću mogućnost odlučivanja, zanimljiviji posao ili veću zaradu, cilj ima jasno značenje. Ali, možda očekujete da ćete zahvaljujući toj tituli konačno postati osoba koju drugi poštuju. U tom slučaju, ne jurite samo funkciju. Jurite ono što ona za vas predstavlja.

Zato je ovde korisno još jedno pitanje:

Šta očekujete da će vam ostvarenje ovog cilja zapravo dati?

Nova funkcija može doneti veću platu i moć odlučivanja. Mnogo teže može garantovati osećaj sopstvene vrednosti koji ste joj unapred pripisali.

Najviše pogađaju oni koji su slični

Najintenzivnija poređenja često nisu sa slavnim i nedostižnim ljudima, već sa onima koji su nam bliski. Mnogo više može da vas pogodi unapređenje kolege s kojim ste počeli da radite nego vest da je neka nepoznata žena postala direktorka velike svetske kompanije. Jer, prva predstavlja život koji je, barem u vašoj predstavi, mogao biti vaš.

Istraživanje Kristofera Bojsa, Gordona Brauna i Sajmona Mura ukazuje na „značaj relativnog položaja prihoda za zadovoljstvo životom: nije važno samo koliko imate već i gde se nalazite u odnosu na ljude s kojima se poredite”.

Zato vredi razmisliti:

Ko je postao vaše merilo uspeha, a da mu tu ulogu nikada svesno niste dali?

Zavist može biti korisna informacija

Žirar je upozoravao da mimetička želja lako postaje rivalstvo. Tada tuđi uspeh počinje da određuje način na koji doživljavate sopstveni. Ali, psiholozi koji Žirarove ideje primenjuju na savremeni život predlažu korisniji odnos prema zavisti.

Umesto pitanja: „Zašto ona to ima?”, pokušajte pitanjem:

„Šta njen uspeh govori o onome što je meni važno?”

Možda ne želite njen posao već slobodu koju ima. Možda ne želite njenu kompaniju već hrabrost da napravite nešto svoje. Tako zavist može prestati da bude rivalstvo i postaje informacija.

Zanimljiva je i razlika koja se pravi između „tankih” želja, koje zavise od statusa i pogleda drugih, i onih „dubljih” koje imaju vrednost čak i kada ih niko ne vidi.

Zato postoji veoma jednostavan test:

Da li biste to i dalje želeli, kada niko nikada ne bi saznao da ste to i dobili?

Ako je Žirar bio u pravu, potpuno nezavisne želje verovatno ne postoje. Ljudi će uvek gledati druge kako bi razumeli šta je vredno, poželjno i moguće. Zato nije presudno da prestanete da se ugledate na druge. Važnije je koga ste izabrali za svoje merilo.

I još nešto: dok vi posmatrate druge, neko posmatra vas. Kolege, prijatelji i deca, primećuju šta slavite, čemu zavidite i šta nazivate uspehom. Zato možda poslednje pitanje nije samo „Ko je mene naučio šta treba da želim?” već:

„Šta ljudi oko mene uče da žele, gledajući u mene?”

Shutterstock.com

Naslovna fotografija – Shutterstock.com