Petnaest godina kasnije, Beograd se konačno oprostio od Ejmi

Ejmi Vajnhaus umrla je 23. jula 2011. godine u svojoj kući u londonskom Kamdenu. Imala je samo 27 godina. Zvanični uzrok smrti nije bilo predoziranje ilegalnim drogama, kako se u početku često pretpostavljalo, već trovanje alkoholom. Nakon perioda apstinencije ponovo je počela da pije, a u trenutku smrti koncentracija alkohola u krvi iznosila je 416 mg/dl – nivo koji može dovesti do kome i teške depresije disanja, odnosno više od dvadeset puta iznad dozvoljene granice za vožnju u Srbiji.

Ali kada danas razmišljam o Ejmi Vajnhaus, teško mi je da se prvo ne setim Beograda. Jer Ejmi nije umrla u Beogradu. Ali ono što se dogodilo 18. juna 2011. godine na Donjem gradu Kalemegdana, samo 35 dana pre njene smrti, danas izgleda kao zastrašujući uvod u ono što će uslediti.

Šta smo gledali pre 15 godina?

Pred oko 20.000 ljudi trebalo je da počne njena velika evropska povratnička turneja. Umesto toga, gledali smo javni slom jednog izuzetno talentovanog, ali očigledno veoma bolesnog mladog čoveka. Ejmi je izašla na binu sa velikim zakašnjenjem. Teturala se, teško pratila muziku, zaboravljala tekstove sopstvenih pesama, ispadala iz ritma, ispuštala mikrofon i povremeno napuštala binu. Delovala je teško alkoholisanо. U pojedinim trenucima samo je stajala, grlila samu sebe, razgovarala sa članovima benda ili gledala u prazno. Njene pesme često su umesto nje pevali prateći vokali i publika.

Publika je zviždala. Ljudi su bili ljuti. Neki su odlazili. I to se može razumeti. Kupili su kartu da vide jednu od najvećih pevačica svoje generacije, a dobili su nešto što teško da se moglo nazvati koncertom. Ali petnaest godina kasnije postavlja se drugo pitanje. Šta smo te večeri zapravo gledali?

Da li smo gledali razmaženu zvezdu koja ne poštuje publiku – ili mladu ženu sa ozbiljnom bolešću zavisnosti koja u tom trenutku očigledno nije bila sposobna da nastupi? I možda još važnije: Ako je njeno stanje bilo toliko očigledno hiljadama ljudi u publici, kako je uopšte dospela na binu? Ko je doneo odluku da koncert počne?

Danas mnogo više govorimo o mentalnom zdravlju, zavisnosti, odgovornosti ljudi koji okružuju sportiste, umetnike i druge javne ličnosti, kao i o obavezi da se čovek zaštiti onda kada više nije sposoban da zaštiti samog sebe.

Godine 2011. dominantna priča bila je – Ejmi je upropastila koncert. Danas mi se čini da bi pravo pitanje trebalo da bude: Zašto je neko dozvolio da se koncert uopšte održi? Nakon Beograda, najpre su otkazani naredni nastupi, a zatim i cela evropska turneja. Ejmi se više nikada nije vratila na veliku koncertnu scenu.

Trideset pet dana kasnije bila je mrtva. Petnaest godina kasnije, 11. septembra 2026, njeni muzičari ponovo su došli u Beograd. Ovoga puta u dvorište Dorćol Platza. I bilo je teško ne osećati simboliku tog trenutka.

© ako photography

Ejmina muzika nastavlja da živi

The Amy Winehouse Band nije klasičan tribute bend sastavljen od muzičara koji pokušavaju da rekonstruišu nešto čemu nikada nisu prisustvovali. U njemu sviraju ljudi koji su sa Ejmi delili binu i studio i učestvovali u stvaranju zvuka koji danas prepoznajemo već posle nekoliko taktova.

Predvodi ih njen dugogodišnji muzički direktor, basista i prijatelj Dejl Dejvis. Njihova ideja nije da pronađu „novu Ejmi”. Verovatno je i nemoguće pronaći je. Ideja je mnogo jednostavnija – da njena muzika nastavi da živi. Zato je njihov povratak u Beograd imao drugačiju težinu nego obična stanica na turneji. Vratili su se u grad u kojem je Ejmi poslednji put održala veliki koncert. Ovoga puta nije bilo mučnog gledanja nekoga ko se raspada pred publikom. Bile su tu pesme: Rehab, Valerie, Love Is a Losing Game, Back to Black i tako redom.

Pesme koje su odavno prestale da pripadaju samo osobi koja ih je napisala i postale deo života miliona ljudi. A među publikom su bili i mnogi koji su bili na Kalemegdanu 2011. godine. Petnaest godina stariji. I verovatno sa sasvim drugačijim pogledom na ono čemu su tada prisustvovali.

© privatna arhiva Nenad Dikić

Posebno iznenađenje večeri za mene je bila Bet Moris. Britanska soul i bluz pevačica postala je široj javnosti poznata 2016. godine u britanskom izdanju emisije The Voice. Ima snažan, pomalo hrapav glas i scensku pojavu koja povremeno evocira Ejmi, a meni je u nekim trenucima, možda zbog izraza lica i pokreta, simpatično ličila i na Beti Bup.

Ali postoji mnogo važnija veza između ove dve žene od boje glasa ili scenskog nastupa. Bet Moris je i sama javno govorila o svojoj borbi sa zavisnošću. Tokom učešća u šouu The Voice povukla se iz takmičenja i priznala da ima problem sa drogama, da se lečila i da je imala relapse. Govorila je i o tome koliko je teško izaći iz kruga zavisnosti. Zbog toga je njen nastup sa Ejminim bendom imao dodatnu dimenziju.

Na bini sa koje se čuju pesme žene koja nije uspela da pobedi svoju zavisnost sada stoji žena koja je takođe prošla kroz zavisnost, lečenje, padove i ponovne pokušaje da nastavi dalje. Ne kao zamena za Ejmi. Nego kao neko ko možda bolje od većine razume koliko je tanka granica između talenta, uspeha, ranjivosti i samouništenja.

Simbolično zatvaranje kruga

O Ejmi Vajnhaus često se govori kao o članici čuvenog Kluba 27, zajedno sa Džimijem Hendriksom, Dženis Džoplin, Džimom Morisonom, Kurtom Kobejnom i drugim umetnicima koji su umrli sa samo 27 godina.

Nikada mi se nije dopadala romantizacija tog „kluba”. U njemu nema ničeg romantičnog. Iza atraktivnog naziva nalaze se zavisnost, depresija, psihička patnja, bolest, usamljenost i prerano prekinuti životi izuzetno talentovanih ljudi. Možda je upravo Ejmi jedan od najboljih primera koliko je opasno kada bolest pretvaramo u deo imidža umetnika. Njena frizura, tetovaže, ajlajner, cigarete, alkohol, burne veze i pesme o rehabilitaciji vremenom su se spojili u jednu javnu ličnost. A iza te ličnosti bila je stvarna osoba. Osoba koja je bila bolesna.

Zbog toga mi se danas čini nepravednim posmatrati snimke beogradskog koncerta samo kao jednu od velikih katastrofa u istoriji koncertne industrije. To jeste bio katastrofalan koncert. Ali je bio i nešto mnogo ozbiljnije. Bio je javno dokumentovan trenutak u kojem hiljade ljudi gledaju osobu koja očigledno nije dobro – a sistem oko nje ipak nastavlja predstavu.

Ne mislim da zbog toga treba osuđivati publiku iz 2011. godine. Ljudi nisu došli na Kalemegdan kao lekari, psiholozi ili terapeuti. Došli su da slušaju muziku. Platili su skupe ulaznice i imali su potpuno legitimno pravo da budu razočarani.

Ali oni koji su bili oko Ejmi imali su drugačiju odgovornost. I to je možda najvažnija lekcija koju petnaest godina kasnije možemo izvući iz te večeri.

Priča se time ipak ne završava u Beogradu. Tokom jeseni i zime 2026. The Amy Winehouse Band nastavlja turneju na kojoj izvodi album Back to Black, objavljen pre dvadeset godina, zajedno sa drugim Ejminim pesmama. A 18. decembra sviraće u londonskom Raundhausu (Roundhouse), u Kamdenu. Nekoliko kilometara od ulica kojima je Ejmi hodala, klubova u kojima je pevala i kuće u kojoj je umrla. Krug će se tako, makar simbolično, zatvoriti.

Ali jedan njegov deo zatvoren je već u Beogradu. Petnaest godina nakon večeri tokom koje smo možda više gledali njen pad nego što smo slušali njenu muziku, isti grad dobio je priliku da uradi upravo suprotno. Da ostavi bolest, skandal i poslednje dane po strani. I da sluša pesme. Možda je to bio oproštaj koji je Beograd dugovao Ejmi. A možda smo ga, petnaest godina kasnije, dugovali i sami sebi.

© privatna arhiva Nenad Dikić