Kada da verujete intuiciji, a kada je ipak bolje da zastanete?

Intuicija je ponovo na dobrom glasu. (Ima tu i malo poslovne mode u sferi donošenja odluka, a činjenica je i da se svet menja, menjaju se ljudi.)

Saveti da „slušate svoj osećaj”, „verujete stomaku” ili „pratite instinkt” mogu se čuti gotovo svuda – od psiholoških podkasta do knjiga o ličnom razvoju i poslovnom odlučivanju.

Međutim, tu se krije nekoliko problema, a jedan dominira.

Kada se pojavi snažan unutrašnji osećaj da nešto treba ili ne treba da uradite, uz njega ne stiže objašnjenje odakle je došao.

Možda je rezultat deset godina iskustva zbog kojeg ste, gotovo neprimetno, naučili da prepoznajete određene obrasce. Ali, može biti i predrasuda. Strah. Prethodno loše iskustvo. Ili jednostavno, ono što biste potajno želeli da bude istina.

Zato nije pitanje da li treba da verujete intuiciji. Daleko je korisnije da pitate: Kada joj možete verovati?

An-Lor Le Kanf (Anne-Laure Le Cunff), autorka koja je i osnovala platformu Ness Labs, analizira istraživanja koja pokazuju da ono što ljudi nazivaju intuicijom nije nikakva misteriozna sposobnost. U velikom broju slučajeva reč je o veoma brzom prepoznavanju obrazaca – toliko brzom da zaključak stigne do svesti pre nego što uspete da objasnite kako ste do njega došli.

I upravo tu počinju i snaga, i slabost intuicije.

Zašto nešto jednostavno „osećate”?

„Postoji zanimljiva razlika između intuicije i većine drugih osećaja. Kada je fizički bol snažniji, obično pretpostavljate da je i povreda ozbiljnija. Kada osećate duboku tugu, verovatno se dogodilo nešto što vam mnogo znači. Kod intuicije, ta logika ne funkcioniše. To što nešto osećate veoma intenzivno, ne znači da ste u pravu”,piše Le Kanf.

Istraživači jedan od procesa koji stoje iza takvih procena nazivaju „implicitno učenje”. Kada ste dovoljno puta izloženi određenim situacijama, mozak počinje da registruje pravilnosti čak i kada ne možete svesno da objasnite šta ste naučili.

Zbog toga možete odmah da osetite da, na primer, rečenica na drugom, stranom jeziku „ne zvuči dobro”, iako ne možete da navedete gramatičko pravilo koje je prekršeno.

Ili, možete tokom razgovora osetiti da se atmosfera promenila nekoliko trenutaka pre nego što uspete da objasnite šta se zapravo dogodilo.

Mozak je nešto registrovao. Promenu tona. Izraz lica. Pauzu. Reč koja odstupa od uobičajenog obrasca.

Objašnjenje još nije stiglo, ali osećaj jeste.

Mozak uči i dobre, i loše obrasce

„Implicitno učenje” nema savršen sistem kontrole kvaliteta. Mozak registruje ono čemu je često izložen, bez garancije da je obrazac koji je naučio tačan. Zato jaka intuicija nije isto što i pouzdana intuicija.

U jednom eksperimentu istraživači su učesnicima pokazivali tačke koje su se kretale po ekranu i tražili od njih da procene u kom pravcu se kreću, da predvide. Istovremeno su im, toliko kratko da ih nisu svesno registrovali, prikazivali slike koje su izazivale pozitivne ili negativne emocije.

Kada je određena vrsta slike dosledno pratila tačan pravac kretanja, mozak je vremenom počeo da prepoznaje tu povezanost – iako učesnici nisu znali da ona postoji. Njihove procene postajale su tačnije, a oni sigurniji u svoje odgovore. Kada između skrivenih slika i tačnog odgovora nije postojala nikakva pravilnost, intuicija im nije pomagala.

Eksperiment je tako pokazao nešto važno: osećaj da „jednostavno znate” može biti koristan kada je mozak prethodno imao priliku da nauči pouzdan obrazac. Ako obrazac ne postoji, snažan unutrašnji osećaj, sam po sebi, nije dokaz da je procena tačna.

A upravo zato, stručnjaci ponekad mogu da donesu izuzetno dobre odluke za nekoliko sekundi.

Zašto vatrogasac može da veruje osećaju?

Jedno od poznatih istraživanja iz osamdesetih godina proučavalo je komandire vatrogasnih jedinica tokom intervencija, tačnije njihove odluke.

Istraživači su otkrili da iskusni komandiri često nisu radili ono što se očekuje od racionalnog donosioca odluka – nisu pravili spisak mogućnosti, analizirali prednosti i mane i tek onda birali najbolje rešenje. Videli bi situaciju i gotovo odmah znali šta treba uraditi.

Godine iskustva omogućile su im da prepoznaju situaciju sličnu nečemu što su već videli. Mozak bi pronašao odgovarajući obrazac, ponudio rešenje, a oni bi brzo procenili može li ono da funkcioniše.

I delovali bi.

Istraživači su ovaj proces nazvali „odlučivanje zasnovano na prepoznavanju”.

Postoji važan razlog zbog koga vatrogasac može da razvije takvu intuiciju. Vrlo brzo saznaje da li je njegova procena bila dobra. Ako pogrešno proceni požar, posledice odluke postaju očigledne za nekoliko minuta. Tako iskustvo neprestano dobija povratnu informaciju i intuicija može da se koriguje.

U mnogim drugim profesijama to nije slučaj.

Investitor može godinama da veruje da je neka odluka bila genijalna, iako je rezultat možda bio posledica sreće. Menadžer može da bude potpuno uveren da „ume da proceni ljude”, a da nikada ne proveri koliko je dobrih kandidata odbio.

Zato, veliko iskustvo samo po sebi nije dovoljno. Potrebno je i okruženje u kome možete da naučite kada ste bili u pravu, a kada niste.

Shutterstock.com

Tri pitanja pre nego što poslušate intuiciju

An-Lor Le Kanf predlaže da intuiciju ne prihvatate slepo, ali ni da je automatski odbacujete. Umesto toga, možete je tretirati kao informaciju koju tek treba proveriti.

Za početak, postavite sebi tri pitanja.

Da li je ovo intuicija ili jaka emocija?

Strah može biti izuzetno ubedljiv. Isto važi i za želju da se nešto dogodi. Intenzitet osećaja ne govori ništa o njegovoj tačnosti. Zato pokušajte da imenujete ono što osećate. Da li je u pitanju strah, uzbuđenje, prethodno loše iskustvo ili zaista prepoznajete nešto poznato?

Zatim se zapitajte: Šta bi moglo da pokaže da je taj osećaj pogrešan?

Da li ste zaslužili pravo da verujete toj intuiciji?

Ovo je možda najvažnije pitanje.

Medicinska sestra koja je tokom dvadeset godina videla hiljade pacijenata može da pogleda osobu i kaže: „Nešto ovde nije u redu.” Možda još ne može da objasni šta. Ali, njen mozak raspolaže ogromnom zbirkom prethodnih slučajeva s kojima može da uporedi ono što upravo vidi.

Ako se, međutim, prvi put nalazite pred određenom vrstom poslovne, pravne ili finansijske odluke, osećaj u stomaku nema istu težinu. Što vam je teren poznatiji, više prostora možete dati intuiciji. Što vam je manje poznat, više vam trebaju činjenice.

Na šta vas tačno podseća ova situacija?

Ako imate neko slično iskustvo, pokušajte da ne ostanete samo na rečenici: „Nešto mi ovde nije kako treba.”

Zapitajte se šta je to „nešto”.

Ako vas novi poslovni dogovor podseća na prethodna tri koja su propala, pronađite konkretne sličnosti. Da li druga strana izbegava ista pitanja? Da li se ponavlja problem sa rokovima? Postoji li isti obrazac komunikacije?

Tada intuicija prestaje da bude nejasan osećaj i postaje pretpostavka koju možete da proverite.

Intuicija nije suprotnost razumu

Možda je upravo najveća zabluda o intuiciji da je suprotnost razumu.

Intuicija se često predstavlja kao izbor između dva sveta – ili ćete poslušati hladni razum, ili ćete verovati unutrašnjem osećaju. Istraživanja koja navodi Le Kanf nude mnogo zanimljiviju sliku.

Dobra intuicija može biti proizvod znanja. Kada ste nešto radili dovoljno dugo, deo tog znanja više ne morate svesno da prizivate. Mozak ga koristi u pozadini i šalje vam zaključak pre objašnjenja. I upravo zato, intuicija nije podjednako pouzdana u svim oblastima života. Možete imati odličnu intuiciju o ljudima s kojima godinama radite, a veoma lošu o investiranju. Možete odmah prepoznati problem u poslu kojim se bavite dvadeset godina, a potpuno pogrešno proceniti situaciju koju nikada ranije niste doživeli.

Zato, intuiciju možda ne treba ni obožavati i veličati, niti ignorisati.

Treba je saslušati.

A onda joj postaviti nekoliko pitanja.

Odakle dolazi ovaj osećaj?

Postoji li iza njega iskustvo?

Koji obrazac je prepoznat?

I kako može da se proveri?

Naslovna fotografija-Shutterstock.com