NLP aksiomi (3. deo): Ako ono što radiš ne funkcioniše, uradi nešto drugačije – oslobodi se!

U prethodne dve kolumne polako smo otvarale vrata jednog drugačijeg pogleda na sebe, druge ljude i život. Govorile smo o tome da naša mapa nije teritorija, da svako od nas svet vidi kroz sopstvene filtere, iskustva i uverenja, ali i da iza svakog našeg ponašanja postoji neka namera, neka potreba koju pokušavamo da zadovoljimo, čak i onda kada način na koji to radimo više nije dobar ni za nas ni za ljude oko nas.

I možda je upravo tu mesto na kojem počinje prava promena – ne onda kada odlučimo da ćemo sebe još jače pritisnuti, kritikovati ili disciplinovati, već onda kada iskreno pogledamo svoj život i zapitamo se: Da li ono što radim zaista funkcioniše?

Jedan od NLP aksioma kaže:

Ukoliko ono što radite ne funkcioniše, uradite nešto drugo, na drugačiji način.

Zvuči jednostavno, gotovo banalno, a kada bismo ga zaista primenile u svom životu, mnoge stvari bi se promenile. Koliko puta smo pokušale da dobijemo drugačiji rezultat, a uporno ponavljale isti obrazac? Biramo slične odnose, na sličan način reagujemo u konfliktu, pokušavamo da kontrolišemo ono što se ne može kontrolisati, očekujemo od drugih da se promene, a sami ostajemo u istom ponašanju… I onda se čudimo što nam život ponovo donosi isti osećaj?!

Postoji ona duhovita rečenica: „Sjaši sa mrtvog konja.” Možda je smešna, ali u njoj ima mnogo istine. Nekada je najteže priznati sebi da nešto više ne radi, jer smo u to uložili toliko vremena, emocija, nade i energije da nam je gotovo lakše da nastavimo nego da priznamo da je vreme za drugačiji izbor.

A promena zahteva upravo to – spremnost da prestanemo da se vezujemo za način i počnemo da budemo verni cilju!

Ako želim bliskost, a moje ponašanje stalno proizvodi udaljavanje, možda nije problem u mojoj želji za bliskošću, već u načinu na koji pokušavam da je ostvarim. Ako želim samostalno dete, a i dalje mu kontrolišem svaki korak i radim domaći umesto njega, možda nije problem u detetu, već u mom ponašanju. Ako želim da moje telo bude zdravo i snažno, a sve što radim jeste da tražim još jednu čarobnu tabletu dok sedim na kauču, možda je vreme da promenim strategiju.

I tu dolazimo do jedne od najvažnijih stvari u NLP-u – lične odgovornosti.

Preuzeti odgovornost za svoj život ne znači reći: „Ja sam kriva za sve što mi se dogodilo.” Naprotiv. To je ogromna razlika koju često zaboravljamo. Nismo odgovorne za sve što nam se dogodilo, za tuđe izbore, tuđe ponašanje, okolnosti koje nismo mogle da kontrolišemo, ali jesmo odgovorne za ono što ćemo sa tim iskustvom dalje uraditi. I upravo tu – odgovornost prestaje da bude teret i postaje moć.

Kada kažemo: „On je kriv što sam ja ovakva”, svoju moć predajemo njemu. Kada kažemo: „Takva je situacija, ništa ne mogu”, predajemo je okolnostima. Ali kada kažemo: „Ne mogu da promenim ono što se dogodilo, ali mogu da izaberem šta ću sada sa tim”, vraćamo sebi deo svoje snage. I tada počinje izlazak iz zone komfora.

Zona komfora nije nužno mesto u kojem nam je lepo. To je samo mesto koje nam je poznato. Čak i kada nas nešto boli, ako je bol poznat, možemo ga doživljavati sigurnijim od nečega novog. Zato ljudi ponekad ostaju u odnosima, poslovima, navikama i načinima razmišljanja koji ih odavno više ne hrane – ne zato što to žele, već zato što znaju kako se u tome živi. Izlazak iz zone komfora zato ne mora odmah biti veliki, dramatičan korak. Ponekad je to jedna nova rečenica koju ćemo izgovoriti umesto stare. Jedan razgovor koji smo dugo odlagali. Jedno „ne”, tamo gde smo navikle da kažemo „da”. Jedan drugačiji izbor partnera, posla, načina komunikacije ili odnosa prema sopstvenom telu.

U početku može biti neprijatno. Možemo biti zbunjene, nesigurne, čak i uplašene. Ali upravo u tom prostoru između starog i novog počinje razvoj.

I zato mi je jedan od najvažnijih aksioma upravo onaj koji kaže:

Osoba sa najvećom fleksibilnošću ima najveći uticaj na sistem.

Fleksibilnost ne znači biti bez stava, popustiti pred svima ili odustati od sebe da bismo drugima ugodili. Prava fleksibilnost je sposobnost da promenimo ponašanje kada vidimo da nas postojeće ponašanje ne vodi tamo gde želimo da stignemo.

Ako jedna vrata ne vode tamo gde želimo, ne znači da je naš cilj pogrešan. Možda samo treba da pronađemo druga vrata. I možda je upravo to jedna od najlepših poruka NLP-a:

Ne moramo uvek menjati ono što želimo. Ponekad je dovoljno da promenimo način na koji pokušavamo da do toga dođemo.

Život počinje da se menja onda kada sebi dozvolimo više od jednog načina kako da stignemo „na željeno mesto”, a više izbora znači više slobode.

Umete li da živite slobodu kao visoku životnu vrednost i šta činite da do nje dođete?

Grlim vas glasom,

Ana

Shutterstock.com

Naslovna fotografija – Shutterstock.com