Korčula: Ostrvo na kojem more ima beskrajno nijansi plave

Stotine nijansi plave. Tako bi se nekako na prvi pogled mogao opisati grad Korčula. Onda, nakon nekoliko dana, shvatite da ih verovatno ima i više. Tirkizna u Lumbardi, gotovo nestvarno prozirna oko Vrnika, tamnoplava kad se odmaknete brodom od obale i ona večernja, sinja s odsjajem bronze, kad sunce počne da zalazi.

Između svega toga, beli kamen, borovi, vino i grad Korčula koji stvarno izgleda kao mali Dubrovnik. Samo bez dubrovačkog stampeda. Korčula je, uz Vis, Hvar i Lastovo, jedno od onih južnodalmatinskih ostrva do kojih ipak morate malo putovati. Nema aerodroma i nećete biti tako brzo na plaži. Iz Splita se katamaranom do grada Korčule stiže za otprilike dva i po sata, možete trajektom preko Orebića sa susednog Pelješca ili trajektom iz Splita do Vele Luke pa onda preko ostrva automobilom ili autobusom. Ali možda joj upravo to „spasava” život. Jer Korčula jeste turistička, ali još nije postala turistički luna-park.

Čiji je Marko Polo

Stari grad Korčula na svom malom poluostrvu ima sve što Dubrovnik čini spektakularnim – zidine, kule, kamene palate, uske uličice i more koje izviruje praktično iza svakog ugla – samo u minijaturnom izdanju.

Ulice su složene poput riblje kosti, tako da leti propuštaju maestral, a zimi štite od hladnijih vetrova. Tu je Katedrala Svetog Marka, drevni ples moreška, vekovi mletačke istorije i, naravno, Marko Polo. Da li se baš ovde rodio? O tome ćete dobiti različite odgovore, ali Korčulani tu nemaju nikakvih dilema. Iako je Marko zapravo bio Venecijanac koji je doplovio na Korčulu.

No mnogo važnija je činjenica da grad možete prepešačiti bez plana, izgubiti se na deset minuta i završiti na terasi s čašom pošipa.

Shutterstock.com

Ovde nema hvarskog partijanja do šest ujutru

No ovo nije ostrvo na kojem ćete tulumariti do jutra. Gosti su fini, najviše sam sretala Amerikance i Engleze, parove i manja društva koji uveče sednu na večeru, popiju vino, prošetaju gradom i odu da spavaju. Restorani jesu puni, barovi rade, grad uveče živi, ali nema hvarskog partijanja do šest ujutru. Drugim rečima, možete obući lepu haljinu i otići na koktel, ali niko posle neće pokušati da vas odvuče na after na jahtu.

Korčula je ove godine dobila i nešto što joj je očigledno ozbiljno nedostajalo – specialty kafu. Dorćolac je otvorio Modro, prvi specialty coffee shop na ostrvu, i na kafu se čekalo i po pola sata. Što samo dokazuje da čovek može pobeći na dalmatinsko ostrvo, ali od balkanske potrebe za dobrom kafom očigledno ne može.

Badija © privatna arhiva Nađa Irena Fišić

U Lumbardi planovi lako propadnu

Nekoliko kilometara od grada nalazi se Lumbarda, jedan od najlepših delova Korčule. Vinogradi, male uvale, peščane plaže i more koje na nekim mestima izgleda toliko čisto da morate neprestano da ulazite da se uverite da je stvarno.

Ovde raste grk, autohtona sorta belog vina po kojoj je Lumbarda poznata, dok su Čara i Smokvica dom pošipa. Plan za Lumbardu zato lako propadne. Krenete na kupanje, stanete na čašu vina, ogladnite, sednete na ručak i – odjednom je šest popodne.

Zvezda odmora

A onda sam otplovila na ostrvce Vrnik. Jedno od 19 koji okružuju Korčulu i poznati su kao Škoji. I – nakon Vrnika sve je nekako palo u vodu. Odnosno u more.

Vrnik © privatna arhiva Nađa Irena Fišić

Jer ostrvo preko puta Lumbarde bilo je meni najlepše mesto celog putovanja. Do njega se dolazi brodićem, a već dok prilazite obali postaje jasno zašto su ga otkrile i Bijonse i Severina.

Vrnik je malen, tih i gotovo nestvarno lep. Nema automobila, nema velikih hotela, ni kilometarskih redova ležaljki. Ima kamene kuće, staru tradiciju kamenoklesarstva i uvale u kojima more izgleda kao da je neko prosuo sve moguće nijanse plave na jedno mesto. Kamen s Vrnika je, baš poput onog s Brača, završio u gradnji Bele kuće, samo je to manje poznato.

I tu sam, konačno, dobila odgovor na pitanje koliko nijansi plave zapravo ima Korčula. Beskrajno.

© privatna arhiva Nađa Irena Fišić

Naslovna fotografija – Shutterstock.com